Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

38 жив. ЖИВАНОВИЋ

до своје слободе не треба да буде осветљив према онима, који су | му слободу газили, позвавши Скупштину, и преко ње и сав народ да хранећи задобивену слободу, останемо, вели верни благодушности словенској и свакога, па и саме противнике своје предусретамо и примамо братски и пријатељски“ ... И одушевљена овим духом помирљивости, Народна Скупштина одлучи: да се ова беседа штампа у новинама, а тако и „у понаособним свешчицама“, начин, који подсећа на обичај у францускоме Парламенту који особене и важне говоре штампа и наређује па се лепе на јавним местима, по свима општинама.

Али Закон оста непотврђен од стране „привременог правленија“. За штог Да ли с тога што „привремено правленије“ није хтело у једној врло важној реформи закинути владаоцу задовољство, да је он санкционише; или су се од некуд јавили утицаји, који су учинили да „привремено привленије“ не санкционише закон, који Народну Скупштину, чак на уштрб извршне власти, ставља на тако самосталну ногу. Скупштина незадовољна а и обеспокојена овим, прво припита, а после уложи протест због изостанка потврђења. Децембра 31. Скупштина је већ и по трећи пут морала замолити Савет, да настаче да се Закон о Скупштини благовремено потврди. Ова је журба Народне Скупштине била из два узрока, једно са непотврђења самога Закона; а друго са питања о разлазу саме Скупштине, која је на окупу већ месец дана и улазила је у нову (1859) годину. Но ово друго питање буде решено 2 јануара, а на предлог Симе Протића, да је потребно, а за успокојење народа „торжествено изјавити“: да се Скупштина Народна неће разилазити, док Кнез Милош у Србију не стигне. Скупштина „углас изјави“, да остаје и даље на окупу, и остала је све до 31. јануара.

Решавши тако да остане на окупу, Народна Скупштина прихвати са свом одлучношћу питање о потврди свога скупштинскога Закона.

Јануара 3. одиђу од Скупштине у два три маха депутације Савету и „Привременоме правленију“ да траже потврду Закона; а, пошто и то остаде без успеха, 5. јануара „и по пети пут“ Скупштина, преко депутације, затржи потврду.

Најзад, 8. јануара дође Скупштини писмо привр. владе, којим Скупштини спроводи потврђен закон. На опште захтевање Закон буде у целини прочитан у Скупштини, и на опште изненађење ! Скупштина нађе не само „да није у свему веран пројекту“ „него шта више садржи и такове измене, које ни мало нису угодне народној вољи“.

Народна Скупштина била је и изненађена и увређена. Она то није хтела опростити, а још мање онакажен Закон свој примити, ма да је сам њен председиик Миша Анастасијевић предлагао да се закон овакав какав је прими, а доцније скупштини остави да га поправи. То буде одбијено; а прими се предлог Андрије Стаменковића! да

: Андрија Стаменковић је внатна и видна личност у ово доба. Његово се присуство у скупштини осећа; али је је за његову личност везан један ва-