Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ — 241

штен овај резултат гласања и очекивало се наименовање. председника и потпредседника. |

Идућег дана, 22 септембра, скупштина се опет састала и продужила рад. МИ гле! Очекивања Скупштине беху задовољена! Јер је прочитан указ, којим се именују: за председника Скупштине Сима Несторовић, а за потпредседника Арса Дреновац. На реду је избор секретара, и изабрати су: Раша Милошевић, поп Јанко Пурић, Велизар Кундовић и Алекса Новаковић, „Напредњаци су се осмехнули на ову листу — вели „Самоуправа“ — нису лармали много и могло се већ видети колико је сати“.

Оно, што је даље следовало, описује се одмах за тим у органу Радикалне Странке „Самоуправи“, овим речима: „Чим секретари заузеше места, прочитао је министар Пантелић два Краљева указа. Првим указом овлашћује се Министар председник да отвори ову Народну Скупштину, други је указ овластио г. Христића да затвори Скупштину. Цела се ствар сврши за 10 минута. Скупштинари се мирно разилажаху,' на уснама г. Христића лебдео је задовољан осмејак,“ | Е

Рад ове Скупштине сабијен је на 35 страна Стенографских бележака. Њени „протоколи“ нису угледали света у „Српским Новинама“. Од значаја је за потпуност слике овога историјског момента, што ћемо овде и навести, и што се у стеногр. белешкама налази: Скупштина, обрадована указом о отварању Скупштине, одазвала се бурним поздравом. Да не би остала у неизвесности, лохитао је Председник Министарства, да рекне: „Молим вас, има још један указ!“

То је био онај о затварању Скупштине; а то су биле једине речи, које је Никола Христић (присуствујући ћутке дотадашњем раду!) у овој Скупштини изговорио.

Врата скупштинске зграде у Београду залупљена су и то, на дуже време,

Посланици и представници све три странке из народа беху се разишли. Парламентарне бриге нису више теретиле нову владу; она је остала сама са собом и својим намерама, имајући пред собом

_ ! Писац овог дела, који по положеном (у мају т. г.) професорском испиту беше указом од 6. августа 1883 унапређен за професора и уједно премештен у Ниш, у учитељску школу, налазаше се, ових значајних дана, а пред сеобу, још у Београду. Онога дана, када је закључена Нар. Скупштина, десио се у уредништву „Српске Независности“ (на горњем боју код „Албанеза“, на Теразијама) и с прозора гледао како бутећи и погружено пролажаху посланици затворене скупштине. Дан беше диван, као и цела ова јесен, тако да неки стари кестенови, пренесени на „Теразије“ због зидања новога дворца, беху понова цветали, а други млађи беху свенули. Јаков Туцаковић беше ту такође и баци поглед кроз прозер, па ће писцу на свој начин, рећи: „Жико, видиш какб су они матори кестенови понова цветали и листали, а како се све остало младо дрвеће сасушило и увенулор Знаш ли, шта значе ови знаци“ Алузија је била јасна и односила се на васкрс Н. Христића и на сурвавање млађега нараштаја чији представници баш тога тренутка пролажаху улицом као представници народа и посланици тек затворене Скупштине!

Пол. Ист. Србије П ] 16 _