Povlačenje srpske vojske ka primorju i osnivanje "intendantske baze" u Draču i Skadru

85

срет, да је на време затеку онде где им је обећана. Уначе, ако је трупе тамо не затеку, могло се унапред надати, да ће њина нерасположења друкчије одјекнути, која не ће бити угодна ни влади ни Врхов. Команди. Да се нато нерасположење помишљало и тражило излаза да се оно не појави, не би се оно прво према органима Врховне Команде имало кад ни изврћи.

Нека нам се за ово упоређење не замери, јер наша преданост ка служби, коју смо најсавесније вршили с највећим напрезањем без мало три и по године (од 1. 1Х. 1912. — 1. П. 1916) победила је нашу уздржљивост. =.

Кад упоредимо ону пријашњу предусретљивост између истих инстанција у 1912 и 1913 према овој у 1914 и 1915, тешко да би се могли правдати узроци владином промењеном расположењу.

Ово фатално затицање празних база у Скадру и Драчу, баш у најочајнијем тренутку, учинило је крај и свима нашим комбинацијама за прихват војске, те је ова силом околности морала бити препуштена својој судбини, па шта је снађе. Ако се могло сматрати неком вајном утехом, помишљали смо и на то: да се са војском повлачи 6 армиских и 18 дивизиских и одредских пнтендантура, снабдевених довољним новчаним средствима, те ако оне успеју да успут у својим захватима, у раштрканим планинским засеоцима купе по коју проју. Али, то је чемерна утеха и за њих и за нас.

У оваквом размишљању стигосмо у нашу канцелерију У којој затекосмо команданта жандармерије пуковника Јанка Вукасовића, који нас је очекивао да вам преда дужност»!