Pozorište

Кад је већ о гробљу реч, не ће сувишно бити да вам протумачим како се то збило, да, гробница. вајмареких кнежева није у костурници каквб велике варотке цркве, Причаху ми тамо, да је покојни кнез Карло Август, који је био врло штедар заштитник лепих уметности, а особито драмске, рекао једном приликом, да жели, да у једној истој гроб– ници лежи с обојицом великих песника: Тетом и Шилером, Ваша светлости, одговоРио му је Гете, само бих имао једно Додати: кад смо свој живот провели у средини грађанства, за што би га мртви изневерили; њих мртве носе у њиву божију

(гробље) за што и мине би за њима, Кнезу | се допадне реч гетова, Нареди, те ее усред | гробља подигне дивна, гробница. У њу пренесе своје упокојене претке, дн сад ту лежи у дивном сандуку, што ву му га њетови питомци израдили од ливена метала, Близу њега леже оба песника, обавута венцима од цвећа, од сребра, од злата, До њега лежи жена му Марија Павловна, али

| нода, осветио православни свештеник, Над | њезиним је гробом и источна црква, као | |

али ова ортодоксија, која и над гробовима, прави разлике, мени се није ухватила срца,

По по дне отишао сам ет, Савићем у музеум, У њему има скулптуре, збирке за

|

| рија, минијатурних отпечатака, паста и те-

| ма, а најзнатнија је прелерова галерија,

| Вајмареки живопивац Фридрих Прелер из-

| радио је на зидовима, једне простране сале циклус слика из Одисеје у шеснаест портрета. Ту је нацртана, судбина одисејева, од како се кренуо из Троје па доЕ. није

љу израдио је црвеном бојом (по ономе

| | како су моловали Грци вазне своје) све што КЕ за

| ститао у Итаку. Иепод слика на, црном пд| на земљишту, коју је, по жељи рускога си-.

архитектуру, слика, картона и других црта- |

| |

| |

| | | |

| |

ПИСМА ИЗ СРБИЈЕ,

(Вајмар. — Србин, немачки глумац. — Прва скупштина глумаца целе Немачке, — Један летимичан предлог.)

(Наставак.)

се догодило на Итаци за време странствовања, одисевљевог,“)

Вајмар је место једно од мањих, но онако у јевропском смислу, У њему нема раскоши, нема величанетвених грађевина, Целом својом екладном спољашношћу толико има нечега срдачнога, нечега, чаробнога, у себи, да бар путник, ком иоле срце није окорело, после краткога бављења, овећа одмарање, тишину, празник у својој унутарњостида поштоваче уметности, особито драмске и позоришне, Вајмар је данас то што за правоверне света земља. И донета је у Вајмару препорођена драма немачка, На измаву прошлога века (1770) на немачким су позориштима цветала нека „жалосна позорија,“ У позоришту се, да се послужимо 'речма иФландовим, плакало и уздисало, карактери се нису више проучавали, главом обореном увдисало св и чезло, гледало се на небо, и онда је представа била ваљана, ако се доста плакало и суза ронило., И оба њихова велика песника поведоше се у први мах за тим неприродним укусом: Гете у »Клавигу“ и „Стели“, а Шилер у „Сплетци“, Но обојица се брго отртоше из ове

Ј. што већ напоменух, Не знам како коме, | заблуде. Особито Гете, који напиеа, игру из

народнога живота: „Геца из Берлихингена,“ Овим је делом он прекорачио уске границе тадашње бине и окренуо леђа староме укусу. да њим се поведоше многи, али прегонише јако. И тако немачко позориште би поплављено витешким комадима, у којима, вели Шлегел, није било ништа, историчнога, осим имена и других спољашњности, У њима не беше ничега витешкога, осим шлемова, штитова, сабаља и копаља, клања и отимања. Исто дакле као у данашњим нашим историчким комадима, 6 малим изнимцима, Још је кодњих и дикција била лоша, пуна сурових и грубих израза, чега, хвала Богу, у нас није,,. (Наставиће се.) Х) Коме је дао Бог те има, може набавити Фото– графисану целу ону чувену галерију у Лајпцигу. ФотограФисао ју је Јос. Алберт.

А --4

К___._.__“ 7