Pozorište

мм 199

име

хе

ал' кад је то стара госпа, ми јој одма верујемо, па се и љуто преваримо. Зар је ово мати2 Јесте л' ви били кадгод мати, госпо БирхпФајферког Опростите, што се нисмо толико начитали вашег животописа, ал ми би рекли — да несте никад били. Ал' бар сте кадгод пожелели да будете мати. Но ако сте желели, да сте овака мати, онда несте знали шта желите : онда можете себи честитати, што вам је утроба исто тако јалова, као што вам је перо. — Мати после 15 година не познаје јединог сина, а позна га девојка, која је онда, кад га је последњи пут видела, била дете од својих десет година! А кад га позна и увери се о његовој невиности, она му једва, — једва прашта; а онамо је од жалости за њим за једну ноћ оседела!

Кад је већ мати тако недоношче, да какав је тек син! дни је с материном клетвом, ал уверен о својој невиности, отишао у свет; стекао велико имање, одржао се здрав и чио, па се враћа дома, да му и мати опрости, Има ли већега шмокљана међу синовима овога света! — Ал то вам не можемо замерити, госпо Бирхпфајферко, та ви јамачно. несте никад били — син!

Исто је тако чемерно створење и Селма, само што је још замазанија и од матере п од сина,

Ал' то су вам типови немачке породичне сентитенталности. Јожа. је по најживља слика Фрагментарне по-

јаве онога пасторчета, што је узрок материној кле- ·

тви; и 'нешто целокупнији створ материне снаје докторке, „медведове мечке.“

У таким медвеђим сликама огледа се, у осталом, понајверније права врлина немачкога духа.

Превод је чист и тачан, местимице и сувише

тачан: Немачки „Ват“ — у Немаца је то умиљата

порозишна зверка — није српски медвед.

Приказивачи обе главне особе могли су нас потпуно задовољити. „Мати“ особито при крају прве половине и после у појави са сликом синовљом. Ако је још било што недостатка, од отога иде нешто на засуканост карактера. — Бранијев син био је у првој половини на висипи свога дара, у другој се осетило, да нешто притискује неприродност положаја, но притисак је тај нашао на успешан отпор. — „белму“ ни много извежбанија глумица не би могла извући из растињености п певероватности душевне јој основе, за то тђци приказивачици морамо признати смелост, којом се подуватила тог задатка. Као што је докторова „мечка“ најживљи 06лик,тако нам га је тђла Ленка Маринковићева и приказала живо, окретно и умиљато, по свом обичају. Оквир недељковићевог доктора доликовао је слици, само је за медведа могао бити — незграпнији. —3.—

СИТНИЦЕ.

(„Фигарови сватови.“) Многима ће бити позната, бомартова шаљива игра „Фигарови сватови“, коју је дивна музика бесмртнога Моцарта овековечила, те за то не ће бити без интереса, да се упознамо како је постао тај комад.

Овај комад био је довршен у рукопису год. 1780 за време Лудвига ХУТ, а год. 1781 прими га „ТеатрФрансе“ за представу. Али како се у томе комаду нападало на Француско племство и на тадање дворске грехе, то мораде опасни „берберин“ карантену издржати и 5 цензура претурити преко главе. Само заузимању принцева, кнезова па и самих министара има се захвалити, да се овај комад тек после три године, дакле год. 1784. априла могао први пут приказивати.

Шрва предетава забележенаје у свима сувремеменим мемоарима. Тога дана беше још рано у јутру „Театр - Франсе“ опкољен светином. Покушаји полиције да растера светину остану безуспешни, јер ова не само да је врата иставила, већ је и саломила гвоздену решетку, која је улаз пречила, и напунилајекућу далеко пре почетка представе. Најотменије госпе, да осигурају себи своје место, ручале су у женској гардероби. Представа је испала, као ште се није ни очекивало. Осамдесет и шест пута, скоро једно за другим, представљао се овај комад, а на представама беше не само цео Париз , већ и цела околица, људи из најдаљих Француских провинција, а странци из свију европских земаља. да време од 8 месеца пало је на каси 346.,197 ливара. Писац је добио тантијему од 41,499 ливара. Међу тим комад стече на брзо силних непријатеља, који су писца критикама, епиграмима и сваковрсним анегдотама нападали. Бомарше бранио се жестоко, најпосле је повикао у „Нариском Журналу: „По што сам у пркос лавовима пи тигровима продрђо дамп се комад представља, не ћу седуже због његовога успеха са стеницама клати,“ Речи „лавовима п тигровима“ истумаче његови противници да, се краља тичу. Краљ се баш картао кад му то рекоше, те тако расрђен напише на карти — кажу на зеленој седмици — заповест, да Бомаршеа уашсе, што се ноћу између 8 и 9 марта год. 1785 и догодило. После пет дана пусте писца и овај се покаже публици при једној од најсјајнијих представа, свог комада, на којој су сви министри били присутни.

Комад је овај тако популаран. да вође странаца, у бевиљи показују странцима еокак и кућу, у којој је живио бербер Фигаро. Фигаро измишљена особа добила је дакле реалне битности. Ово је највећа слава песничког умотвора! К.

Издаје управа српског народног позоришта.