Pozorište

207

и

вамо што по највише испадне екетемпоре несретно.

Приетојности ради треба глумац не естетичне речи и изразе и намерно вређање да избегава; а не као што се данас на једном или другом позоришту уобичајило, где се особито у лакрдијама уз свирку безобразлук шири, а све што је лепо и племенито ногом гази, Тако што не може се никако допустити, а камо ли одобрити, јер тиме губи вредност драматска уметност, и сваког оног требало би казнити, који би се то усудио да ради, Казна би морала по= стићи понајвише комичаре, који и у клавичким комадима од ваљане улоге направе | и истешу сулудасте бедаке, шта више упо- |

требљују месне досетке, а то се зло већ увукло и на првим позорницама, Дакле као

| што рекосмо не треба вештака тако јако

ограничити, ако каткад употреби наивну или баш згодну довсетљиву досетку као екстемпоре. Само Фушера треба казнити, осудити и ограничити, који изнаша у храму вештине којекакве скарадне слике и прилике, који двозначајне и простачке досетке тестеришу и множе“),

Ко се не би живо заузео да не казни достојно онога, који својом беемислицом и простотом само обезчашћује и брука вештачко песничко дело!

по К, ГЕРБЕРУ Моја Хрваћанин Станчић,

- глумац.

МАЈАМИЈА МИЊА

ОРНСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Магелона.“) Ову трагедију Ј. Колара гледасмо | 1 априла на нашој позорници. Писац је том трагедијом својом показао, да уме психолошки пртати | карактере, да разуме потпуно позоришни ефекати да је на даскама код куће. У том погледу заслужује то дело потпуну похвалу и слободно га можемо уврстити међу најбоље словенске драме, што их до сада познајемо. Још да је у делу којег светлијег карактера, који би нам од ужаса узгрујану душу мало блажио: то би се могла та трагедија слободно упоредити са признатим бољим трагеди- | јама светске књижевности.

Предмет ове трагедије пцрпљен је из чешке по- | веснице. На престолу чешком седи Рудолф П. цар | немачки и краљ чешки. Рудолф више мари за астрологију палкимију него за свој народ. дн се затвара у своје сјајне дворове, а напушта владу људима, који су покварени ттпањолским обичајима, па, мало по мало окуже готово сву чешку властелу и | отуђе је од прирођене јој благе словенске природе. Јаук и лелек потиштеног народа не продире до његових „лабораторија,“ које прогуташе све државно благо. Незадовољетво у народу расте, расте еве дотле, док не дорасте до завере. Рудолф се касно буди из својих учених сањарија и некорисних мудролија, па мисли, да се само пеобичном строгошћу може доскочити опасности, што му прети, а тиме баш све поквари. Вешала и крвнички нож множе само број Пикардоваца (тако су се звали приеталице уз брата му Матију) п одведоше властелу од озбиљних занимања у потпуну раскалашност и неврат. На све се стране греши, па се још грешењем и размећу људи и од обести чине се најподлија | безакоња.

То време нацртао нам је песник у својој трагедији вештом руком, али су му боје сувише јаке. Истина, да нас прост страх може на час потрести,

И - -

| оманути, али нас не може уздигнути у надземне

кругове, не може нам ојачати и очистити душу, а то је управо задатак свакој правој трагедији. За,

| то се иште више него само разузданих страсти, које

не штеде ни божијих ни људских установа, „које трешном ногом газе све, што је људима свето и које се на последку лаћају ножа, да униште и себе и онога, који им на пут стане.

Представа је испала веома добро, и у појединостима и у делини. Ј. Маринковићка (Магелона) развила је тога вечера толику вештину у приказивању те улоге, да је потпуно заслужила оно живо

| допадање, којом јој је публика игру пропратила.

То јој се може у толико више уписати у заслугу, што је умела задобити игром својом публику 38 себе и то на брзо иза Д. Ружићке, која је у тој

| улови била изврена. Особито је лепо извела призор | кад сања о своме синчићу. Ту нас је умела дирнути и потрести. Марковић (Ото Лоски) већ се при| лично одучио од неприродног говора и неприродног

кретања, што му је при првој представи сметало, те нас неје могао задобити за себе. Ако пи даље тако устера, то ће временом, ако на нашој позорници остане, моћи постати ваљаним глумцем, нарочито као приказивач јуначких улога. Брани, који иначе вешто зна представљати таквога кова људе као што је Ломницки, неје био тога вечера доста циник.

| Суботић (Сенђивој) беше као обичне у тој улози | добар. Зорићу (Рудолф) имали би само толико при-

метити, да нема места на мимици, ни гестикулацији кад човек као што је Рудолф изнурен пада на столицу. Ту ваља да остане непомичан све дотле, докле га звекет сабаља не тргне из мртвила. ЕЕ

#) Комичар Бекман написао је једаред испод своје слике ову изреку: „Глеђег етзеше, ајв лугејдеца.“ Еј

Издаје управа српског народног позоришта.

НЕ 4 2 ОРИ МИРНО ИН ПИ ИД