Pozorište

21

уљу

Љубав неговати, Само тако, ко што Мене љубиш, мрзи — твоју — жену — Неду. Михаило, Ха, изреци сама њену еудбу. Реци Преклињем те! Тесдора. Штеди Неду,

Михаило. Никад! Теодора. Мора! Српска снага данас није више слаба; Урошева копља већ и Грчкој грозе; Пе надај се срећи, ако у невреме Изазовеш сукоб « увређеним братом,

Михаило (јароено), Не ћу мира, не ћу! Хоћу да се борим; Да му вратим грогну судбу мога оца, Теодора. Реци да подлегнеш и сам, Смири једом Узрујану душу. Опасно је вирит" Лаву у чељусте, Борили се е тобом, Лав је тада Урош, Михаило. А цар»

= ЈА

СРПСКО ПАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Париски колотер“) приказиван је у недељу 2. априла. „бе ват де Раш“ је сокачки деран Фран-

неје изведена са рђаве, уљинске стране, која би тледаоца против ње подигла; него је пуна живости и Финих нианса, али са народољубивом, противубољарском тежњом. дбог слободоумне тежње и других добрих својстава, праштамо јој радо што је зачињена наполеонским сосом и облигатном жарком Африком. Насловну улогу играли су некада мушкарци (на пр. славни Вошће), а сада је обично играју женске. Овога пута имали емо прилику да видимо у тој улози г-ђу Јулку Јовановићку, члана, народног позоришта у Београду, као гошћу на нашој глумионици. Јовановићка има ванредног дара за оваке улоге, а при том је рутинисана глумица; њезина жива а, одмерена игра задобила је сву публику за се; само бисмо желели да намје, у оним Финим прелазима, мало више релијевски истакла,

Пе

| А А | МА

уски, елика из парискога живота, која у овој драми |

Теодора. Царека воља Обриче ти помоћ, Ал док мене љубав Донесе на крилма, војници се споро Дели ближе. За то, видиш да је нужда Прека, да је штедиш Михаило. То не може бити! Теодора. Може, за који дан, док допадне Неда У спремљену мрежу. Михаило. Шта ми рече» Теодора. Чекај! До мало ћеш знати шта, се дела, Сада Нек ти моја љубав кроз надежду светли! Док не дође данак, да ти буде верна Бранитељка, Михаило (жарко). Душо, твоја љубав, то је звезда што над храмом Моје среће светли, Испод њеног енажног крила моја душа Миран сан борави, а срце ми рајске Милине иепија! Моја воља вледи твојој у слепилу! Капулос (улази неприметно). (Наставиће се.)

МУ

опозиционарску странку колотерова карактера. Публика јој се одвивала и при отвореној ецени и на свршетку. Генерал Морен као да је створен за Бранија, који га је тако одиграо, и пропратио потребном мимиком, гестима и модулацијом глава, да тубљика стајапе готово подељена, између њега и колотера. Трећи уметнички лик тога вечера беше (Маринковићка), којој особито иду од руке улоге у салону и надутих властелака, при којима мотри на праву меру. Елиза (Л. Хаџићева) неје покварила целине, али на крају првог чина, кад је требало изразити јаке потресе душевне и очајно осећање пале девојке, могло се приметити да је само — игра. Ни мучна ситуација у другом чину не беше довољно изнесена на углед. Порезник (Рашић) изгледалте нам нешто збуњен, степен. Менјерова и Емил (Поповићева и Лесковић) одговорише своме задатку. Цела представа оставила је повољан утисак у гледаоцима. Б.

_ Издаје управа српског народног позоришта.