Pozorište

_не верујемо тако лако, да позоришна управа не зна како се са седиштима тргује. Дођи на пример у понедељник на један час пред почетак представе на касу, па ћеш чути даје „све распродано !“ Кад, али преда те искочи момче, те се с покдоном до земље насмехне: „желите ли улазницу“ Да, одговорим, али где ћу је добити! а он ће те одвести у оближњу гостионицу па ће ти показати мудрога, господина за чајем. Шитај га за улавницу па ћеш дознати, да, је за данас све распродано, али за сутра можеш још добити седиште од две рубље за осам рубаља, а за прексутрашњу представу за шест рубаља и т. д.! Захтевати слободу позоришта, ставити народну уметност у утакмицу са италијанском опером, зову „либералци“ „уништавањем за– паднога класицизма“! Да, да, клавичан род људи!

Летос, по срећи двестолетнице позоришта у Русији и рођења Петра, Великог, би допуштено, да се

у Москви сагради дрвена, кућа са простором за 2000 гледалаца, а то је „народни театар“. Одбор, који га је подигао, смејаше по својој вољи саставити репертоар и дружину, уздајући се у сви у народ, а од бирократа имајући слободу на — четири месеца! Надају се, да је с том дрвењачом ударен темељ слободноме позоришту у Русији. Видећемо. Ако се та нада оствари, у летописима народне умет-

ности светлиће се име „цара ослободиоца“, како га |

прославља ослобођени сељак.

Народњацима насупрот стоји удружена фаланга, бпрократо-либералаца и клерикалаца; они се боје за свој „утицај“ и своју „европску културу“, а ови вичу: „шта ће Московљанима више позоришта кад имају тежатником два, а празником управо четири“. (Јер на празнике играју у московским позориштима и у подне).

У Кијеву беше скоро позоришни бој, „либералци“ изгубише своју смесу, опера ће бити народна. У Одесу се држи смеса, под именом „италијанска опера“,

Ових дана свршио је у московској корсерваторији леп број питомаца шестогодишњи течај. Јавни испити били су у „великом позоришту“, где су играли Глуковог „Орфеја“ три дана, засопце, у главним улогама сваки пут са другима изученим питомцима; и певачки и свирачки збор беху саста-

вљени од самих питомаца консерваторије; — пу-

блика и критичари били су потпуно задовољни. Настаје питање: шта ће бити од тих руских младих уметника; хоће ли поћи у Италију по исправу, да би смели и могли у Мосеви певати Може бити, и то би било управо практично; за 10—15 година 0трешће са себе италијанско име, па место под старост да умре од глади, као оно Петров, „светило“ руске опере, а он ће сачуваним тисућама назидати себи дворе.

А 296. ___- :

|

| | |

|

И

Данас читам у „Бирж. Вфдомости“ између оста- |

лога ово: „Један је московски народни театар по- | казао, да у нашим провинцијалним дружинама има

много веома даровитих глумаца; али одњих ретко |

који да прегне на царска позоришта у шрестони- |

|

|

цама, увериши се више пута огледом, да је приступ ка њихова глумишта врло тежак — не с тета, што је избор строг, него просто за то, што управа царског позоришта не мари живо за добар састав дружине и што мањак у позоришној каси не пада на терет управитаљев, Ма ти био сам Гарик, така позоришна управа и не хаје за то, да те придобије за Александровеки театар — као што би требало! Не управа, него ти треба да се јавиш њој као понизан молилац и учтиви подносач својих услуга. Да, мало је то само имати дара, па ма Гарикова : треба још и умети се допасти управи. Али нема сваки воље да прође тим тешким путем! Ето за што еветила, провинцијалних позоришта, не жеде доћи на позоришта у престоницама, налазећи, да им је угодније остати на провинцијалним сценама — и они јамачно имају право“,

Тако вели нарочити дописник из Русије у најновијем листу словенских Новица.

| КЊИЖЕВНИ ОГЛАС.

У тртовини Стеве Ратковића у Новоме Саду, у главној књижарници српској у Београду, и у академијској књижарници у Загребу — може се добити:

ЗБОРНИК ПОЗОРИШНИХ ДЕЛА,

ИЗДАЊЕ УПРАВЕ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА у Новоме Саду. Од тога зборника изашли су до сад ови комади: 1. Демон, повест и алегорија у три раздела, од дра Милана Јовановића. Цена, 30 новчића,

11, Школски надзорник, шаљива игра у једном чину, од Косте Трисковића. Цена, 20 новчића.

11. Шаран, шаљива игра 'у једном чину, од дра Јована Јовановића („Змаја“). Цена 20 новчића.

ТУ. Честитам, шала у једном чину, од К. ТриФковића, и

Француско-пруски рат, шаљива игра у једном чину, од истога. Цена 30 новчића,

У. Краљева сеја, драма у четири чина, од дра Милана, Јовановића. Цена 50 новчића.

|

Издаје управа српског народног позоришта.

Српска народна задружна штампарија у Новоме Саду 1872.