Pozorište

=

изражај унутрашњег бола, муке, чемера, бриге, туге, радости, па очајања и осталих промјенитих бурних овјећаја, Лази нашему раствара се будућност,

Бароница Вилхелмина, Ј. Маринковићка, ваља да не може ни ступити на даске, а да како ваља не проучи свога задатка и да га не проникне, задубивши се у њега свијетлим својим умом, Она бјеше удовица у свјема незтодама биједнога свога живовања достојна нашег ваовјећаја, наше учести. И Марија њена, К. Савићева, пристајаше уз врлу мајку своју, а гдекоји пут нас занесе драгим својим ликом, коме толико пријетијаше омара немила искуства,

Каваљер Рапинијер, Суботић, свега пута, врло згодном игром припињаше за се велику нашу пажњу. Проучио и изучио бијаше посве добро ввоју ствар, и све оне гујиње ћуди; еплетком стече нашу пот"пуну захвалност, Маркез Лормен и гроф _ Серни, Зорић ш Лесковић, у мало што не преетигоше вренога каваљера,

Лијепи мар А, Телечкове ц Ј. Поповићеве — грофице Сернијеве и Жиранке, не могаше се плодом својим отети нашему уху и оку; уз ону вољу и жељу не може изостати жуђени напредак,

А Валентин, Рашић, опет нам измами топлу вуву — од смјеха: бијаше сав свој и наш. 6 његове шале, што мале што велике, често се и одвећ узигравало опћинсто, тако да је могло бити шаптаоца и страх, — бар за кога од својих брижника, То ће и бити узрок, што нам се каткад причинило, као: да почекује глумац, је ли му баш ред говорити,

Шријевод није лош, премда мислимо, да преводилац не бијаше васма на чисто ва другим падежем уз порицање; таво исто могаше и оне конструкције са честим међуставцима са »„које, који, којим“ ласно прилагодити благогласности, бев повреде правила, -

Одијело бијаше пристало, одликоваху се женске главе укусним приретком,

паљале ОВ ~

У недјељу 16, јулија видјесмо Уњкаву комедију чиче Пантелије, Придјевак сам већ „уњкава комедија“ лучи је јасно од „небеске“ друге, а што је „комедија“ испод пера добро нам знанога чиче Панте– лије, наведе управу те уступи комаду не– Дјељни дан, Па је врени пивац и сам назвао свој умотвор „таљиве елике из нашега, свакидашњег живота“, а то и јест потпуно »„уњкава комедија“, те се по томе ласно домитљаш, драти читаоче, да је свака улога на дохвату глумцу, и то тим боље, што ју је пртач избацио без повишега претварања и примјесе баш из самога живота, Али ово не буди речено у мању дијену врлим приказачима, Шта више радосно признајемо, да се нашла на скупу кравна кита вољних и напредних сила, баш уједињена кита мила лика и духа свему опћинству одабраном својом игром.

Тако се Шумарски, Недељковић, тако знао тајити, да ви једнако мислио, онај властелински шумар и не може бити друкчији, онаки је по тивућу пута, она му се ћуд родила, став му је оно, ход и миг, говор и ум — природни, а то ваља, Изврено је приказао многу прту „евавидашњег живота“; лијепа му хвала!

Ну не бијаше вам. Овога се пута отимаху уза њ за палму удовци Крмељић, Уњкић и Цифрић — Зорић, Рашић и Лесковић — веома удесном игром. А тек пуница му, Ј, Поповићева; колико нам бијаше внана ревност и упутновт њена, овога пута, претече, надмаши еву тврду наду, еве 0ч6кивање наше, Тешко је помислити, да би ту улогу икоја боље могла одиграти, Веома се радујемо млађахној пуници, од евега јој срца честитамо, А благе јој евијести не натруни ништа, осим може бити млада удовица Софија, А, Телечкова, Умиљата та, госпођа играла је тако од срца иза доста, сваком захтјеву, да јој ево радосно захваљујемо и за збор и за твор и за милопој, А изасједјелим сестрицама Клер - Евелини 4. Хаџићева и 1. Маринковићева, као и Лизи