Pozorište

ле 866 ~~~

Максим (иза ступа за себе.) Мазало, да би мазало! Марб и Венера,

Вулкан и богови! Невештије вештине не знам, него та млетачка што је. Венера је поред све своје голотиње побожна дувна спрам овако лепа урнека, што га имају млетачки сликари, Ал студије су мучне! Истина!

Милош, Не домишљаш се, створе емишљени, У својој власти колик носи јад, Колики оков царска носи реч У исповести: тебе љубим ја!

Максим (за себе.) Ал студија је мучна, заиста ! Анђелија, Ти љубиш, је лиг Царска ли је реч» Та провијак је, худи провијав, Без царске пратње кад ми долази, Што лепше свја, но сама царица! Без погледа из лица миловна, Без руке жељне топла притиска,

)

Без загрљаја, ох, без пољупца! Већ провијав је царска твоја реч, Сирома, худ и гладан просијае ! Па тако бедно зар, ох, Максиме ! Максим. Изволите свињора ! Анђелија. Ко је тог Прислушкујеш ли јаде, девере 2 Максим. Прислушкујем ли2 Крупан им је глас! Милош (за себе.)

Шта! Максим ту И вве је можда чуог Ох, хвала вама стари богови, Што вечна миља неговасте плам, Спавењу мом позајмисте свој храм! Сад могу рећи, рећи ћу му све, Шат ових слика милостиви збор Умекша побри жесток одговор!

(Говори с Анђелијом.)

(Наставиће се.)

АС == бр -=—0————

НЕШТО 0 ДЕКЛАМАЦИЈИ,

Од како код нас добише маха „беседе“ и „села“, јако се почела неговати и декламација. Па баш због тога не ће бити згорега, да о њојзи коју прозборимо, Код нас се много декламује, али на жалост васма без укуса, Декламација сама по себи има, свакако вредности, Она је оваплоћена појезија, Но и лначе њоме се човек може из" веџбати ва беседника, Веле да је прошло време за појезију у нашем народу, али ја вам се уверио, нарочито код женскиња о противном. Та који је народ нанизао свежију киту песама од нашега» Појезија у друштву еа силном живом речи — то је декламација. Појезија потиче из овећаја, а ко може човеков осећај живахније излити од самога човека Појевија на хартији то је дивна шећерна срчика, знаш, да је пуна сласти, али веу истини осладиш, теЕ кад је загризеш. Декламатор има двојаку дужност, да појима и схвати песника, и да га слушаоцима тако репродукује, да га и они тачно појимају. Колико

пута и не приметимо бујност мисли пееникових, па их тек из декламације попрпимо2 Декламатор је посредник међу песнивом и публиком, па баш за то му је тежак положај. Обичној публици мора разумљиво представити бујну, величансвену машту песникову. .

Но при евем том што је потежак задатак декламацији, ипак би се она могла боље однеговати, Крива је и наша друштвена, навика, да се истина не трпи. На све стране је лажно тепање, Али то јако шкоди. Кад галантерија и уљудност према женском евету допушта рећи: „Госпођице, ви сте дивно обучени, само ова трачица, кад би мало више висила“, за што се не би могло рећи: „Госпођице, ви анђеоски декламујете, само да се овој или оној маленкости привикнете, или од ње одучите“» Јест, — ал ми емо сувише „осетљиви“. Ко би се, тужан, усудио _ то изуститио Погледајмо толике извештаје са „села“ или „беседа“, све мислиш рајскв декламације, а кад мало боље проучиш | 119