Pozorište

СРПСКО НАРОДНО. ПОЗОРИШТЕ.

(Прва беседа у корист народном позоришту.) Народно позориште морало је у последње време, е другим просветним заводима нашим наједнако, осетити тешко бреме оскудног времена, и да није народ до сад схватио значај овога завода по културно развиће наше, и да нису поједини пријатељи народа са разних крајева похитали да штедрим подарцима подупру то љубимче народно и да га сачувају до бољих времена: тешко да би се до сад могло одржати народно позориште такво, какво је сад.

Зарад исте цели прпређене су овде у Н. Саду две беседе с игранком и програм од прве, што је давана 5-ог Фебруара у дворани позоришној. уверио је нас, да позориште наше располаже с изврсним снагама, пда публика наша уме да цени и хоће да подржава те снаге. јер дворана беше дупком пуна. иако многи, који су утој прилици припомогли поворишту, не беху присутни. Из извештаја видимо да је позориште имало тога вечера више од две стотине форината чиста прихода.

Беседу је отворио оркестар народног позоришта се

потпуриом од словенских песама штогајезату | прилику сложио млади капелник А. Милчински. Народне су |

мелодије биране и вешто поређане у један музикалан низ с врло складним прелазима, које служе на част комло-

нисти. Неке од отих мелодија још п не беху хармони- | сане, а оне које беху улешшане су вештом пратњом и |

згодном инструментацијом. Ми морамо честитати вредном капелнику нашем. и желимо, да настави свој музикалан рад на част њему и на наше задовољство.

За оркестром је следовала „Морнарска песма“ од И. Зајца. дву је песму отпевала Л. Хаџићева члан позоришне дружине. Госпођица Хаџићева има веома пријатан звучан глав п поуздан музикалан слух; она пева пријатно и коректно, али да би с временом доспела, до

тога да пева лепо, треба да се учи најпре модулацији.

гласа, у чему као што видимо није увеџбана, почем ова по вољи мења регистар онде где није то од потребе. а онде где би измена била потребна, то не чини. 0 тога песми оскудева она лакоћа, која годи селушаоцу па био он музикалан или не. Али и то још није довољно па да песма буде потпуна. Она ваља да је задахнута осећајем. који веје у њојзи, — веран израз тота осећаја. то је душа песми, без њега, је песма хладан спев, који нас може за тренут позабавити, али који нас никад не Ће очарати.

„Пастирека пеема“ од Хорејтшека је врло непастирска мелодија, а врло рапава композиција. Она је укалупљена у ортодокси четворосложни калуп, и разлива се у грозно коректном ритму, који нас оставља тако хладне, као да смо слушали жубор од воденичког кола. Госпођица Л. Хаџићева певала је овај дует са својом млађом сестром Босиљком, о којој мислимо, да има тако леп алт, да ће с временом — ако т:ј. буде школа подупрла њезин природни дар — обратити на се пажњу сваког пријатеља песме.

За тим је певаог. Сајевић, члан народне позоришне дружине „Баука“ (ЕмКкбте) од Шуберта. Г. Сајевић је у

песми дилетанат, али добар, веома добар дилетанат. Ми су-

димо по томе, што налазимо у његовом певању мало рутине техничке, коју даје само добра школа, а место тога некакво хиперосећање, које баш карактерише дилетаначку песму. Али г. Сајевић има веома пријатан тенор, с прилично великим обимом, и са неким симпатичним ударом, који хоће местимице да нас занесе слушајући му песму. Ми бисмо му световали само, да обележи у својим песмама, удиесаје. да та не би глас издао онде, где је потребан

снажнији удар, и да у прелаву не повлачи глас, него чи-

сто да прелази с ниског у висину и обратно. И у овој песми одликовао се оркестар својом правилном темпом и чистим изразом триола у контрабасу.

Четвороспев „ђивча“ од Кришковскога, који је следовао за тим, може се'уврстити у добре композиције словенске. Певале су га обе сестре Хаџићеве, г. Марковић и г, Станчић. Лепа по себи мелодија тако је складно. тако нежно хармонисана у четири гласа. да нам беше милина слушати је. Можемо рећи још и то, да су певци овој песми дали врло јасан и чист изражај.

„Пресретну пастирку“ штоје сложио пок. Максимовић отпевала је Љубица Здорићева. У овој младој глумици нашој лежи необичан певачки дар, јер и ако мелодија допушта лешшега израза, него што га је могла дати превећ млада певачица, то је ипак њезин леп и чист глас то вече очарао публику. Госпођица 30рићева треба у томе да нађе потстак за даље усавршење, и ми с наше стране мислимо, да ће јој труд около песме бити обилато награђен.

За тим је оркестар одсвирао увертиру „Виљема Тела.“ Ми не знадосмо колика је музикална снага у нашем малом оркестру. док нам не иснесе ово изврсно музикално

дело Росинијево. Велику партитуру свести на неколицину инструмената, па ипак дати пунахну и снажну хармонију. то не беше лака задаћа! Публика је с одушевљењем поздравила оваки вредни музикалан рад.

На крају је г-ђа Сајевићка одиграла„Милу“, од Косте Трифковића. Ми смо. слушајући је. поредили њезину игру с игром госпође Ружићке, и морадосмо на крају признати, да је та упореда испала корисно по госпођу Сајевићку. Истина њојзи оскудеваше Ружићкина, чистота у говору, уз необичну брзину на потребним местима, али је за то Сајевићка надмашила Ружићку у лепој форми, која је на први поглед карактерише као вешту и рутинирану глумицу. Ружићка је сувише јасно сенчила своје карактере; Сајевићка местимице одвећ слабо. али и ако ће одвећјасан колорит донети више аплауза. то ће без сумње блажи више задовољити гледаоца естетичара. Ако је вештакиња тражила ово друго, што радо верујемо, то је можемо уверити, да је бар код нас — нашла.

Кад се весеље отвори с оваким лепим програмом, разуме се да ва игру не ће недостојати одушевљења. Публика је тога вечера једнодушно показала своје добро расположење, а ми бесмо не мање одушевљени, видећи на тој беседи програм, каквога, — морамо признати до сад још нисмо видели на нашим беседама. М.

Издаје управа српског народног позоришта.