Pozorište

(–

да у рока

боља материја у „Прноме ђорђу.“ 0 српеком устанку и српским стварима мора да је билону Пешти жива интереса у свима круговима, као што и 1858—9 у децембру и јануару скоро не беше другог разговора у Пешти, до само о свето - андрејској скупштини и кнезу Милошу, Бадогу је требало података за ту своју драму; и можда му је што од тих података дао Србин Секереши-Анаставијевић. Балог је тако скрпио нешто на брзу руку. и то је кретио „Прним ђорђем,“ као што су и у наше дане Оберњиг- |Егреши екрпили мађареко-српског „ђурђа Бранковића,“ који код Мађара још и сад излази у димлијама и са Фесом на глави! Тим би се више могло замерити Вујићу, што је он овај крпеж на српски преводио, место да је сам такво што напивао, особито кад је као учитељ земунски 1807—1809. године имао прилике овдашње дотађаје изближе познати, — Је ли Балог дело своје штампао, није ми познато; по свој прилици није га ни доцније прерађивао. Архива народнога позоришта у Новом Саду има га у рукопису у оном облику, какоје давано последњи пут 1857. о слави Балоговог педеветогодишњег глумовања, — Јоаким Вујић држао је свој превод у рукопиву дуго, и издао га на свет г. 1843., али ту не епо-

миње; да је превод него да га је он сам »„со-

чинио и еписао,“ Биће ваља да, да га је унеколико прерадио и преиначио. — Добро би било ово Вујићево издање споредити с мађарским ру-

кописом, тим више, што Балог на торњем месту | изишли из моде.

вели, да је ово дело написао у 3 чина (ако не буде штампарска погрешка), а Вујићев и рукопис и штампано дело говори о четири чина,

За читаоце неће бити без интереса, ако им овде саопштим један одломак из мемоара Бало-

гових, који се на предетаву „Прнога ђорђа«“ о- |

днови, „У то доба сам писао — вели Балог — моје друго позоришно дело „Прнога ђорђа“, јуначку игру у три чина. После многог мољакања и трчкарања једва га допусти цензура на посредо- |

вање барона Герлајије. Сад се требало побри-

нути за одело, које су нам набавили Срби Пештанци, ( овим сам комадом ерећније прошао, него се првим, јер први дан није било већ више места за оне, који ву га желели видети, — други дан смо | моради то исто предетављати у немачком позоришту. Требало је, да га дамо и тр-ћи дан, али на по часа пред преставу дође забрана с ви- |

шега места, и место тога давана је пред мно-,

гобројним гледаоцима весела пародија „Рапћов факок“ (ђаци свирачи). Комад је двапут даван, а три пута је донео прихода, па како онда још не беше у обичају да се хонорар илитантијема даје од првих представа оригиналних дела, видећи ипак глумци, да писац заслужује награду за свој труд, одреде ми награду од 20 Форината шајна од дохотка, који је за три представе изнео више од две хиљаде, и то ми и исплатише, чему сам ее јако обрадовао, јер пре тога стао сам био у војеку за 17 Форината, а сад 20 Ф0рината да добијем тако лако, што сам малену приповетку написао, зар то није срећа Можда би се нашао когод ко ових 20 Форината не би држао ни за какву срећу, али за бога, та свашта је релативно на свету, Син сиромашног бележника врло ретко види 20 Форината на једној

гомили, па за то је умео да поштује своју срећу. До душе радост ми није завртила мозак, али ме је ипак занела, (Само да

ми још цензура не оте моју славу, што ми прогна. моје друго чедо, Прнога Ђорђа, док му тек после дуго година не допустише, да се у своју постојбину врати, Кажу, да је и сад жив, али му је старинска аљина за цело обветшала и подерала се; — више самсе пута накањивао, да му је покрпим, али су и моји конци већ на измаку, а ипак би била само закрпа; а да му са свим нову аљину дам, не могу да му је нађем по садашњем укусу, по што су моји назори са евим

Неколико добрих душа од мојих гледалаца прокљувише некако за мојих двадесет Форината, и учини им се, даје то мало, За то се договорише и п зваше ме у један дућан у вацкој улици на углу — сад је већ друга Фирма на том дућану, — поређаше преда ме неколико комада чоје, и рекоше ми, да изберем себи, колико ми треба за један огртач. — „Како то, господо Ја до душе имам својих двадесет Форината, али са тим не могу стати ни у погодбу, јер ми бар још трипута оволико требало; кад будем имао, доћи ћу!“ На то ће један етар питомога изгледа господар да ме потапка по рамену: „Мој млади господине брате, немате ви за ово ништа да плаћате, само бирајте, нас неколико трговаца желимо да вам са овим мало наставимо оних ваших двадесет Форинтицал“ — Незнадох ни речи протоворити,