Pozorište
љл~ У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 17. НОВЕМБРА 1874, ллољ~~
па = ГОДИНА 11,
о =
ПИ АИ,
УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,
+ БРОЈ 4, 26
ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТАНА НЕДЕЉУ НА ПО ТАБАКА, — СТОЈИ ЗА нови блад 40,А НА СТРАНУ 60 нов. МЕСЕЧНО. — ЗА ОГЛАСИ 3 нов. и 30 зА жиг сваки пут,
НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ЈЕДНЕ ВРСТЕ
ан Кини ој а 0 опат ои ит
Било је с пролећа године 1732. кад Волтер довршио беше своју трагедију „занруј;“ било му је тада тек 38 година, Седећки у својој столицинаслоњачи преврташе он свој позамашни рукопиев тога дела и разгледаше по где што в блаженим осмејкивањем, Прочитао би ни на глас тде која места, која ће, по његовом мњењу, учинити највећег драматскот ефекта, па се већ у напред топио у радости, мислећи на тријумфе, што га чекају.
Спромах Волтер! — Тада већ врзо му ве по глави црв од сујете, сам је себе прецењивао, те је е тога доста пута јада допадао; апа послетку то и повод би, те велики и најбољи краљ Пруске омрази га до века,
У овај пар, где га ми вад пред нас изводимо — уздиго се беше и занео чак до облака, од милине, што је бајаги тако велико дело створио. Задубив се у врлинеи краеоте трагедије ове, ни на ум није узео големе мане и слабије стране јој, Као што он тај чав мишљаше, „данра“ беше најбоља драма од евих, што икад света угледаше,
Једва се једаред из заноса прибере; устане са столице, обуче ее и налицка лешпе нег икада, па рукопис под пазухо, те хајд бржек управитељу Театер-Франсе (Француског народног позоришта). Вратар га дочека, и лепо му се поклонив, отворив му врата у предвобље цара позоришног, по имену Хенрика Гренобла, пред којим страх хваташе и драматара и глумца — а био вам је то сам собом за три човека: и режисер, и управитељ, и благајник; још овим тога доспевао да критике пише, и у новине и друго шта да дописује, Е
Тај Хенрик Гренобле, човек угледна етаед и узраста, гојаван па трбушаст, са златни наочари
Т
на носу — љуљушкаше се баш рахатно на свом канапету као дете у колевци, у тај пар, кад му подворник уђе и пријави Волтера, Пред њиме на огромну столу, дрва абоносова, стајаше отворен вандучић, препун новца, прихода с представе виноћњег вечера, Чим песник у собу уђе, загрмиће на њ тај паша света од дасака, лежећи онако полеђушке: „До сто врага! Господине, шта да мислим о вама; Ваљда ми опет донесте какву год крпарију жалосних вам трицад Тек што пропадосте ва својим глупавим „Бр утом“, и ето брже боље слупасте можда нову какву слепарију. Та и сами видите, да немате вреће у својим драматским покушајима, Пишите боље романе! "То је поље за вас!“
— Драги господине управитељу — мољаше Волтер, увлачећи, што већма мога, срасла своја плећа — овоје вад нешто ва свим ваљано, што ће да има ефекта, што ће сваког да занесе, да очара!
Гренобле климаше замишљен својом главом ћелавом, „Нешто ва свим ваљано Ви то можда мислите, да јесте, господине песниче — али ја и моја публика мислимо опет са свим друго шта, Како вам се зове то ваше дело
— Занра, господине управитељу !
„Моп Феш — Бога ми! Да чудна имена, данра! Ал, шаљива игра, јелте! Ног“
— Не, господине управитељу, већ је то баш трагедија!
Гренобле замлата десном руком, као кад што човек од себе одбија, „за бога милог, само не трагедије, ни пошто! Та не ће публика да плаче; хоће она да се емеје и развесели! Идите с 600том и ви и ваше трагедије!
Али је ово нешто са свим прекрасно, господине управитељу! Карактери су тако јасно, и