Pozorište

|

||

ет а

мл У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 14. АПРИЛА 1877. ~ ~~~

1 о С

= БОДИНА 11, >

| + || + ВР ћ, || ј # | Ри —

по с 5 - КО). УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ, ИЗЛАЗИ СВАГДА О ДАНУ СВАКЕ ПРЕДСТАВЕ НА ПО ТАБАКА. — Ототи за Нови Сад 40, А на стРАНУ 60 н. месечно. — ПРЕТИЛАТА

СЕ ШАЉЕ КОРНЕЛУ Јовановићу, КОЛИ СЕ ИЗ ЉУБАВИ ПРЕМА ПОЗОРИШТУ ПРИМИО ДА РАЗАШИЉЕ ОВАЈ ЛИСТ.

ТОМАЗО

Читаоци нашега листа сетиће се једне белешке (у 87. бр. од 1875 г.) под насловом „Глумци као позоришна публика.“ Сетиће се, како је 7. априла 18795. године чувени талијански глумац и травичар Салвини на молбу енглеских глумаца свију позорница приказао „Отела“ пред публиком, која се састојала из 40 позоришних управитеља, преко 600 глумаца, даље из самих књижевника, певача, играча и других уметника. Само је то довољно, да обележи уметничку висину салвинијеву, а кад још речемо, да је та публика Салвинија обасула цвећем и венцима, да су му први глумци енглеске позорнице предали као победнику лаворов венац, и да су га узвисили над славним Кином и Ајрвинтом; онда и нехотице морамо помислити, да је Салвини феномен у приказивачком свету, да је тако рећи сунце у том свету, што даје сјаја и највећим звездама.

Тај исти горостас од уметника походио је у последње време и две највеће позорнице наше државе, и ступио је на њих у више улота. Ко је тако еретан био, да ужива уметност у таком савршенетву, тога је доиста и занела. И бечки и пештански листови пуни су хвале, и пресипљу Салвинија речима, што их ниже само бескрајно одушевљење. Нама је од срца жао, што не бесмо сведоци те уметничке славе, да бисмо тако могли ими пренети који зрачак од те светлости у наш мајушан храм талијин. Али кад нам се то не даде, мислимо, ла бисмо ее огрешили о саму уметност и задатак наш, кад не бисмо нашој публици и нашим глумцима изнели слику тог епохалног тренутка у глумачкој уметности; слику, што је наслика прво одушевљење бечких и пештанеких листова. Од те

АЕ ЧИ,

ће елике бити, бар. се тако надамо, користи а за нашу публику, а и за наше глумце.

Кад је оно пре две године Ернесто Роси, елављени талијански глумац и трагичар, запео наше престонице својом необичном уметношћу, онда беше неких, који су и поред таке уметничке силе спомињали Салвинија. Шта више, беше их, који су увносили Салвинија над Росијем. Наравно, да се то није веровало већ с тога, што је већ и сам Роси далеко био надмашио све наше глумце и тратичаре. Сад се дала прилика, да се Салвини и Роси упореде, па се јасно увидело, да је победа салвинијева. Салвини има стила, а Роси га нема, исто тако, као што га немају и сви други уметници, који путују. Уметност, која путује, понесе собом обично само омање ствари, н. пр. умешност, окретноси тд, а већи пртљаг остане јој код куће. Стил је велики пртљаг у уметности и тешко та је на пут понети, па с тога је у уметности у толико мање стила, што више путује. Салвини није код куће оставио стил, Код њега се није изгубио стил на путу, па то је што га узноси над Росијем.

Али има и даље разлике међу Росијем и Салвинијем, и ако су они подједнаки по чудном и необичном глумачком дару. Роси је у целини мањи од Салвинија. Роси тако рећи плаћа ситним новцем, а Салвини те намири на један мах, али влатом. Роси исплаћује сваки час и најмањи свој дуг, а публика по мало прима и рачуна цело вече, па се тога јој и изгледа, да је јако наплаћена; али Салвини не плаћа у ситно, већ кад доврши, изгледа ти, као да ти је за све оне мале ситне дугове пружио у један мах велики новац,