Pozorište

по У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 26.

ПЛ ЛАШТЕ =

у = ГОДИНА 1, > Г УРЕЂУЈЕ

А РРРЕУЛА 1811.

А, ХАПИЋ,

Излази СВАТДА О ДАНУ СВАКЕ ПРЕДСТАВЕ НА ПО ТАБАКА. — Отолти за Нови Сад 40, А на СТРАНУ 60 н. месечно. — ПРЕТПЛАТА се шаље КорнЕЛУ Јовановићу, коли СЕ из ЉУБАВИ ПРЕМА ПОЗОРИШТУ ПРИМИО ДА РАЗАШИЉЕ ОРАТ ЛИСТ,

СРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

„Застава“ је донела у свом 68. броју под горњим насловом оцену шаљиве игре: „Девојачки завет.“ Ра оцена јако се'равликује од оне'оцене, која је била штампана у 6. броју нашега листа. Ради тог различитог еуда прештампавамо ми ту целу оцену, радујући се, што је споменути комад дао прилике; да се' наши критичари тргну мало из дубока, сна, па еу прегли, да поделе мегдан јуначки на пољу натпе' позоришне критике.

Ваљало (би, да је па овом месту почешће он= ширнијих извештаја са наше позорнице. Ако не баш уза сваку представу, а оно' бар онда, кад је новитета. Тим би се и шира публика боље упознала с репертоаром, па и опи, који немају прилике; да читају така извешћа у листу „Позоришту.“ Ми то почињемо с фредровим „Девојачким заветом“ (приказан 2. апр. о. год.), а то највише с тога, што се не слажемо с оценом тога, комада у „Позоришту“, па бисмо гради, да. викнемо у нашу публику онако, као оно некад онај старац Молијеру: „Соптасе, Мобете, усЏа Ја Боппе сотбдје !“

Гроф Александар Фредро је знатан писац шаљивих итара новијег доба, Његови производи 0бишли су доста великих позорница разна језика, а превађају их сама писци те. врсте, 0 његовом живахном духу, 0 његовом дубоком "познавању Људеког срца и друштвених мана, о његовом лаком и доследном начину писања, говорило се па више места с великом хвалом. А да је тај суд праведан, и да нам се ваља радовати, што се фредрови рукосади пресађују и у наш врт, показује ево одмах „Девојачки завет.“ Да га најтре публици прикажемо по садржају и по психолошким евезама, како би сама могла, судити,

Ујак Радостин има ветропировића нећака Гу-

става. Густав се научио 'по' великим“ варошима, |

да се вија по „свих злих небелих.“ Ујаку жао

нећака шћо ће тако пропасти, па да га како сачува, науми та оженити, и то честитом девојком из познате породице (Дубровскове). Оде се нећакомк њима на село; али ветропировић и ве хаје за уљудне обичне девојке. Оне опет (Анђелија и Клара) хоће да су паметније од свега света, па се бојати завериле, да мрзе мушкиње и да се не ће удавати. Наравно, то рече свака до прве прилике, јер јој је теже рећи: „Ја бих, али ме још нико неће.“ Али је у томе и друга психолошка основа. Оне су сеоске девојке, а од млађих мушкиња познају сентиментална Албина, који је опет забасао) у неку чудпу врсту љубави према Клари. Албин је претерано осетљива слаба женска нарав, па се према! томе као мушко апсолутно не може допасти, а најмање живахној, оштрој нарави Клариној. Густав би им се допао, али понашање његово према њима утврђује иху

„уверењу, да имају право, што мрзе мушке и да

разложно раде, што су се заветовале. За тај завет чује и ујак Радостин, па како му сви други завети код нећака не помажу, науми, да га бар тим заветом дражи. Зна искусни Радостин, да су још праоци наши узбрали јабуку само зато, што је то било забрањено. То је помогло. Размаженом сујегном Густаву не идетоу главу, да се девојка можезарећи да се не удаје, кад је на свету и таких људи, као што је он. Хоће да куша Анђелију, а кад је баш видио, да се опа (бар привидно) не шали, и да ту није као што је он свикао, поче га то дражити. Ив. тале. постане збиља, Густав облеће све једнако око Анђелије, пестиче своје летше стране, не би ли јој се допао, али све заман: она је (привидно) хладна. Исто му се тако јада и сентиментални Албин на своју | Клару, па како сад да помогне и себи и другу своме 2

(Наставиће се.)