Pozorište

рулљљии ВО лако а

Тако би копверзациони топ, кад би се применио на старинску тратедију или на Гетову „Ифигенију“, уништио природу тога дела иодузео му сву узвишеност. А на против свечан тон и патос одузели би лакој шаљивој игри сву драж и чар.

Конверзациони тон управља се вазда према ситуасији п према особама, што раде, те се може најразличније мењати према захтевању ситуасије или карактера. Даровит уметник знаће увек без по муке погодити, какав тон ваља употребити.

Кад се конверзациони тон уметне у патетичан говор или излив каквог ефекта, може да буде од велика уметничка утицаја, јер се тиме сећамо да пред нама стоји човек, који природно осећа, који се отргне од патоса, те баш тиме даје патосу неку вишу вредност и посвету.

Из свега овог расматрања произлази, да је конверзационом тону највећи непријатељ декла-

ћ Хуе о БУДО еј ЈЕ

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„После игранке,“ шаљива игра у једном чину, написао Дике, превео М. Х., за тим: „Доктор Робин“ љива игра у једној радњи, написао Премареј, зорницу удесио Ј. Ђорђевић).

Шаљива игра „После игранке“ са две. особе, приказана је први пут у четвртак 12. маја о. г. О истој се само кра-

ша-

такћ, али за то и одлучан суд даје изрећи. Та шаљива игра наиме није ништа друго, него скоро бурлеска епизода, која се дешава у некој престоници — иначе се богме не би ни дала схватити — у кући младе неке удовице и то после игранке, не додуше у са свим глуво доба, ноћи, али свакако још у време, тде чисте душе санак бораве. Некакав Исидор Гаунер-Кодберт (т. Рајковић), не зна ни сам, како је дошао у туђ будоар и ту одморио своје трудне кости за нека три сахата. Кад се пробудио, нађе за вредно, да се разиђе рет Фопдит ећ јавит у минуцијозно разглабање онога, што му се у последње доба десило. Није та мрзило, ни да нам објави, да је рад, да промене своје кобно име „Таупер“. Између осталога проклампрао нам је и своје крштено писмо, у опште свачега је ту било, само не онога, што би човека могло занимати. Удовица Ханријета (тђа Рајковићка), мора да није читала Ктгуде-а, јер час је свог тоста узнемиривала при спавању, час при јелу, па најпосле, слутећи превару, потела је искушавати госта и то некако незграшно са бајком о отрованом вину. На њега усљед тога наиђе грижа и завијање, па се стаде савијати као црв, и то у толикој мери, да се озбиљно побојасмо за — | стриљење гледалаца. Но на срећу ствар се још некако на брзу руку сврши, — у страху једва могосмо разумети да је срећно испало — а гледаоци одануше. — Нате скромно мњење 0 тој игри јесте: нек остане онде, где је и поникла, наиме у престоници, а од нас — далеко јој лела кућа.

ва српску по-

мација, јер овој је вазда цел риторички елеменат; ова хоће да се допадне и да угоди уху више музикалношћу говора, Декламацији,као таквој, није истинам живот последња цел, испред које све треба да ишчезава. Декла-

" мација ће дакле увек бити на штету конверзационом

тону, јер му она одузима живот, истину и лакођу.

Што приказивач боље влада конверзационим тоном, што га разноврсније развија, тим ће бити сигурнији да не ће зашћи у декламацију и патос. Приказивачу је дакле дужност, да конверзациони тон уметнички развија и изобрази, јер ће се тиме сачувати, да не падне као жртва декламације и манира. Дуже веџбање и марљив труд око савлађивања тешког језика п изговора даће и најкрућем органу гипкости и лакоће, а говору лепу углађеност.

По Речеру. ТЕ

44, О УУО

чКао нам беше приказивача т. Рајковића и гђе Рајковићке, што морадоше испуњавати тако недостојне задатке. Овога пута, — чудно је, али морамо признати —- чисто се једисмо на дивну игру г. Рајковића; иста у мало те не спасе комад од смртне пресуде, коју му је публика већ накана била да потпише.

Још да не беше нашег старог познаника „Доктора, Робина“ са Гериком — Ружићем, ми бисмо вече у четвртак држали за изгубљено. Ако се ико од гледалала још „волновао“ био, да прехитри у донашању рђавог суда о трвом комаду, то је касније ва цело свако безусловно први комад осудио, кад је осетио пријатан утисак Премарејеве шаљиве игре, јер је контраст и сувише жив, а да се не би даоу пуној мери осетити. ·

Шта би се још дало рећи о Ружићевом Герику. Доста је; да га човек може гледати, доста, је, да има прилике, да, се тим вештачким заносом, тим племенитим жаром г. Ружића даде усхитити; а таквом се усхићењу израз даје остентативним, бурним одликовањем, које је п тога пута г, Ружићу од његове публике у део пало, Поред Герика као да потавне остале слике у „доктору Робпну“. Само је још Мара (а што не: Мери) држи на приличној висини. Идеалима тако силно занесено девојче иште од глумице несамо мало озбиљније схваћање и студију, него и јачину у изразу, а за декламацију и достатну јачину органа. У првом погледу кадра је гђца .1. Хадићева да задовољи, јер то од ње зависи! (у другом погледу већ мање, што св строто не смеу претрес узети, јер се то променити не да. Уверени смо, да је до госпођице стало, да би она и томе својом вољом и трудом доскочила. ТТ. Зорић и Лукић (Џексон. и Артур)и гђца Ј. Поповићева (Едита) држали сусе у оним границама, које

им је Премареј прилично маћејски означио, +