Pozorište

длалл У НОВОМЕ САЛУ У СУБОТУ 21. МАЈА 1877. љлљљ~

6 : Ф оно ган по ве ++ ГОДИНА 11, 2 ; = БРОЈ 20, ДЕ Сове У Пн | УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ, Излази ош о ДАНУ СВАКЕ ПРЕДСТАВЕ НА по ТАБАКА. — Ототи зА Нови Сад 40, д нА СстРАНУ 60 н. месечно. — ПРЕТПЛАТА

се шаље КОРНЕЛУ Јовановићу, коти. СЕ из ЉУБАВИ ПРЕМА ПОВОРИШТУ ПРИМИО ДА РАЗАШИЉЕ ОВАЈ ЛИСТ.

НЕКОЛИКО РЕЧИ 0 ПОЗОРИШНОЈ КРИТИЦИ,

Како се данас у опште површно. суди о драматеској уметности и како се у позоришту тражи неко чулно, а не духовно уживање: то је дужноет самога позоришта, да што већма поради на томе, да се одстране ти погрешни назори и његове по позорницу шводљиве последице, те да се свет што боље обавести о правом значају тога уметничког завода. Тај захтев ваља само повориште да изврши. Да буде добра укуса у позоришту и да оно удари ваљаним правцем, ваља позоришту да иде на руку јавност, журналистика. Или другим речима: позориште треба да је путем штампане речи увек у свези и дотицају с публиком, да јој саопшти своје интенције, да даде нужна објасњења у погледу репертоара, нових комада, појединих уметника, и т. д. Таким начином имаће и сам позоришни завод отуд користи, јер његове тежње не ће остати сакривене, а врлине чланова позоришних достојно ће бити оцењене. За то критика пе сме више бити новинареска ствар, него мора бити ствар позоришта. Позориште се мора старати да има уза се ваљаву критику: оно само мора наименовати критичара, или, као што се обично каже, драматурга.

Овде ћемо одмах у кратко да обележимо делокруг драматургов.

Драматург треба пре свега сваких четрнаест дана, или сваког месеца да извештава о раду поворишном у ошште, треба. да опише и оцени знатније представе, треба сватда да. обележи право становиште према тим представама, треба да изнесе махне и недостатке комада и представе. Драматурт ваља особито да пропрати и важније новитете и ванредне појаве (као н. пр. гостовање). Те извештаје своје ваља драматург да саошштава у месним новинама, а и у стручном позоришном листу. Тим начином ће и шира публика дознати за рад позоришни, а престаће и она,

неоправдана осетљивост глумаца у погледу оцене њиховог успеха. Кад се тако успрати рад [030ришни, добиће се као нека позоришна кропика, која ће имати вредности и за садањост и за по-

зоришву повесвицу. Таким поступком изгубиће се

и оно зло, да се сувише хвале и преузносе поједипе особе, јер ће сваки члан моћи бити сигурат, да ће му се индивидуалан значај доиста увазити, Т. ј. да ће му публика моћи сазнати праву вредност.

Без сумње је лична позоришна критика, т. ј. оцењивање појединих талената, тугаљива ствар. Није последњи разлог к томе оно што Лесинг каже: „Глумац не ће никад држати да је довољно похваљен, нето ће мислити увек да је сувише покуђен, а често неће ни сам знати, да лига је критичар хтео хвалити или кудити,“ Питање је дакле, како да се поступа у тој ствари, кад се већ пе може избећиг Треба ли тако поступати, да све страшке, завод, глумци, публика имају отуд што више користи Јер лична позоришна критика треба ваљда да буде од користи. Ако је критика само тога ради, да угоди себичпим ћудима и тежњама, писаца или новина, онда боље нека изостане.

На то се питање даје овако одговорити. Треба особито натласити и парочито споменути оно, што је успешно изведено, па ће онда дотични и по себи већ знати, шта није успешно изведено. Исто тако, кад се осветле добре стране у глумада, истакну се тиме већ и рђаве стране, а није ни вужно изричпим набрајањем вређати им самољубље. Таким штедљивим поступком највише ће

"се користити. Кад се зна да позоришта већином

не могу имати савршених талената, него једва таквих, што могу у неколико одговорити вишим захтевима, то би се увек могло кудити и корети. Како је публика већ и онако навикла да изврстан рад сматра за нешто обично, што се по себи