Pozorište
. Бф» 412
|_____________________н__н_____ о ома нно = - | _____ У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 26. ДЕЦЕМБРА 1878. „~~~ => | | | о . О | | | 4 ТОДИНА У, > УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ, | Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата, | се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примпо да разашиље овај лист.
ОТАРИ ГЛУМАП,
1. |
Позорница! ... Позорница!... који сам људима натеривао сузе на очи и вла- | Ви не знате, шта је то позорница! То знам | дао над њима као какав краљ! | само ја —“ ја, који сам на њој живио, уживао, Хај, давно ли је то било — па можда није | патио. више ни истина! И сам мислим по некад, да сам | А од куд и да знате! Та и ко сте виг то само сневао, да сам у том сањању полудио, |
|
|
Ти протерани ђаче, који ниси никад проуча- | па сад не знам више ни кад сам паметан, кад ли вао Софокла. Ти гробару, који дођеш тек онда, | луд. Ат није ни чудо! Свет је заборавио на кад пређе катастрофа, кад већ завеса покрије | старог Давида, као што је и стари Давид забо- — | трагедију. Ти столару, који и не слутиш, какве | равио на свет. Па ипак ми се чини, да се још | ће тешке муке мучити они, који ће излазити на | сећамо једно другога. Али да, живот глумачки позорницу, што си је ти саградио. Та смејати се | не наличи на вино, које се оставља с колена, мораш кад ти хоће да препукне срце од туге и на колено, да те занесе и одушевљује. Живот жалости, а плакати, кад ти срце плива у радо- је глумачки као цвет, што после кратког пролећа сти! А тим усиљеним, уметничким смехом и пла- | увене, па му и мириса нестане! чем заноси се светина, па ти кличе и тапше! — Истина, ја још живим, ал какав је то живот ! Ти крчмарице, која се белиш и румениш и за | О, шта не скривају те завесе позоришне ! Какав новце се осмехујеш, као и свака друга добра | ли нам се вилински свет дочара пред очи кад глумица, аи не знаш, да би с тим твојим лицем | зазвони то малено звонце ! Ала је то наслада просамогла играти дивну, млађахну, невину Јулију. | њати животу мислима највећих песника ! Мене је Ти крчмару, који своје госте частиш вином, па | судбина прогонила — моје је улоге поделила друих веселиш, забављаш и опомињеш, да испију | гима и оставила ми само једну једину: улогу бечаше на искап, те да са празном чашом заједно | днога Томе. „Хладно је! Јадном Томи је зима !“ баце о земљу и све бриге и невоље, — алиим Али боље и тако — заборављен, закопан. Ја не сањаш, да има и неког другог вина, које те | мрзим евет. Презирем светину, која не разуме опије, чим га окусиш, па те занесе у неке диво- | Шекепира, него за љубав лепих глумица иде у
тне, чаробне светове! позориште; проклињем светину, која ме је наПротеран ђак, суморан гробар, прљави сто- звала убицом за то, што сам убио Дездемону, као
лар, налицкана крчмарица, гојазан крчмар ! што приличи правоме Отелу. | Ха, ха, ха! Да лепа друштва, у које сам Па ипак сте ми ви мило друштво, јер ви во-
доспео ! лите старога Давида. Ви га браните, кад се де-
Па ова опала крчма, којој се стреха најери- | чурлија на улици баца на њега блатом; ви му ла као шешир у пијана човека, и која дише тако | дајете хлеба, кад огладни, а кад је бура и нетешке, да нам се готово свећа гаси на столу! погода, отворите му врата, па га пустите, да се
Ха, ха, ха! Куд сам доспео сад ја, у кога су | греје код ватре, па да онда пије и да причао се заљубљивале грофице и за ким су уздисале | шаровитом животу. толике младе лепотице, ја, који сам спавао на | Светина, што ме је узносила и пљескала ми, венцима, који сам добијао толика љубавна писма, | не ће доћи на мој погреб. На мом се гробу не