Pozorište

____ У НОВОМЕ САДУ У ПЕТАК 29. ДЕЦЕМБРА 1878. д~л~л~~

А 48 БРОЈ), > ка,

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Ст тоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

СТАРИ ГЛУМАЦ,

(Наставак )

(тари свирач био је чио, весео човек, а мене је волео јако. Кад би се вратио из сватова, или са игранке, увек би ми доносио каквих посластица и печења. Тада ме је увек мало наједио. Морао сам, наиме, сваки пут погађати, у ком је шшагу оно, што је донео за мене. Али сам се већ био извештио, те сам знао одмах погодити, да је у левом шилагу; јер из десног је обично вирио по какав гушчији батак, што га је добри старина себи наменио.

Једног јутра дошао је весео у собу моје матере. Мислио сам одмах, да има што важно, да је пита.

„Госпођо Като,“ — рече он; „данас ће ваш синчић имати прилике, да се мало забави. Дошли су комедијаши у нашу варош, па ћу и ја свирати у оркестру. Допустите Давиду, да ми донесе хегеду до позоришта, па ће моћи видити целу представу. Но, деране, чекај само — ала ћеш зинути, па гледати. Немој само да ми заспиш, јер ћу ти иначе начинити бркове испод носа. (Хе. хе. хе!

Мати је допустила да идем, те сам у вече с поносом однео хегеду старога свирача. Испрва су ме хтели избацити, али стари свирач узео ме је у обрану, па ме је наместио са свим близу позорнице, иза велике хегеде, што свира бае.

Приказивани су баш Шилерови „Разбојници.“ Још се сећам целе представе, као да је било

јуче. Карло Мор појавио се у црвеном костиму,

Фрања је био са свим у црно обучен, а стари гроф био се замотао у неки чаршав. И дијалоге бих чисто могао на ново изговорити. Комад је превео неки ђак, који је имао немачко име. Језик је био и сувише сакат и грбав. Позоришни слуга срушио је на мене велику хегеду, али нисам осећао никаква. бола, јер сам био ван себе

од заноса. Нисам истина ни разумевао ту 080" ришну игру, али сам и против своје воље патио са Карлом, интригујисао са Фрањом и пеовао с њиховим оцем. Нека тајанствена, жарка жудња обузе ми душу, те сам пожелио, да скочим на позорницу, да декламујем и ја, као и ти налицкани људи, али са већом ватром и оштрије и смелије, тако, да би публика као луда плакала, смејала се и пљескала.

Кад сам дошао дома, приповедио сам матери целу представу. Стари свирач смејао се и штипао меје за образ, а мати се радовала, што сам тако паметно дете. И у колегији нисам говорио ни о чем другом, него о представи. Звао сам на страну своје боље другове, па сам им играо цео комад: Карла, Фрању, Амалију и све разбојнике у једној особи.

Од тога времена прозвали су ме „комедијашем“. Моји учитељи пришили су томе називу још и додатак „вуцибатина“, јер од то доба нисам више учио граматике, него сам проучавао улоге, а у место домаћих школских задаћа преписивао сам позоришне комаде. Тумарао сам по улицама, јурио сам за глумцима и глумицама, који су ми били као неки полубогови, и нестрпљиво сам чекао само да дође вече. У том стању заборавио бих са свим на своје учитеље, да ме није по која ћушка тргла из тога заноса.

Мати ми је забранила да идем у позориште, али сам се ја украо од ње. Претила ми је, а ја сам јој пркосио. Најпосле ме је тукла, тукла ме је тврдом палицом, па је после плакала са мном заједно ; али мене нису болеле батине, него ми је тешко било, што она плаче и што сам се уверио, да волим позориште, него њу.

Али ништа није ту помагало. Ометње су ме само већма дражиле, те сам био незадовољнији