Pozorište

а 7 | _____ У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 231. ДЕЦЕМБРА 1878. дал ~> |

| = ТОДИНА УБ -К БРОЈ:

о

УРЕЂУЈЕ А, ХАЦИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака.

Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата

се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

СТАРИ ГЛУМАН,

(Наставак. )

Бићу глумац! Хајд, хајд брзо! Дајте ми поворницу !

Та мисао хватала је све дубље корена у мени. Почео сам сам са собом долазити на чисто, па сам се умирио. Осећао сам, да уметност тражи пуно срце са свима његовим страстима, цео живот са, свом срећом његовом. Слутио сам већ, да се све ближе примиче час, кад ћу поћи на делање, час, кога ни сва вечност не може више вратити; слутио сам, да ћу раскинути једно срце, које ме тако љуби; али мени се већ било уселило у главу, да немам матере, нето да сам — вилино чедо!

Приберем сву снагу, прикупим све своје добре и зле осећаје, па станем одважно пред своју матер.

„Већ је три дана, сине, како те нисам Видила“. -

„Христов се припремао више недеља, док се латио свога новог позива,“ — рекох јој.

„Не спомињи ми имена божијега тако безбожним начином. Ти ниси богобојављив, сине! Колико ли си ми јада нанео!“

Пољубио сам је у руку.

„Та ниси ти ипак тако рђав. Па шта си радио за то време Учио си, је лиг Та скоро ћеш и довршити своју науку. Онда ћемо поћи на село. Ти ћеш бити ваљан свећеник. Потражићу ти -добру милу женицу. Али ћемо ти узети какву сељанку, јер, видиш, и мене је твој отад узео са села.“

Нисам био кадар ни речце да прозборим.

„Што си тако тужан > Ваљда не можеш ништа да заслужиш= Доста зло, синко. Ја више нисам кадра много да привредим, јер сам своки дан слабија. Али ћемо ипак моћи живити. Онај, што храни птице у ваздуху и што одева љиљан у пољу — он ће се сетити и побринути и за нас,“

„Малти, ја одлазим — сутра!“

„Камо, сине2 Ваљда си добио какво звање Ах, како је то добро, како је то лепо! Ти ћеш себи заслужити новаца, а и ја ћу моје додати, па ћемо тако лепо живити.“

„Хоћу да будем глумац, мати!“ прибрав сву своју снагу.

„Глумац 2 Комедијаш! Избићу ти очи, ишчупаћу ти језик из грла — удавићу те! Зар сам те за то одгајила и васпитала као господина, да, будеш пробисвет, скитница, занесена. луда, богом проклети лакрдијаш> — Отац ти је био племић с материне стране, ја сам свећеничка кћи, а ти — комедијаш, комедијаш! Ох, боже! Немој ме доводити у искушење. Ја ћу да те прокунем |“

„да годину дана бићу славан човек, па ћу онда с тобом заједно делити своју славу и своје благо.“

„јеси ли изгубио памет Јеси ли полудио мајци 2 — Да красне ми славе! Мазати се 60јама као машкара, кривити се, пренематати се, скакати и превртати — па да ти се смеје раскалашна светина. Да красна ли блага! ОСкитати се гладан и поцепан, као и онај, који је спао с вешала. Комедијаш, комедијаш! — (О, што сам то морала да доживим! Што те нисам удавила још док си био у повоју!“

„Мати, мила мати!“ повичем горко а за неколико тренутака осећах према њојзи неку мржњу и одвратност.

Тад је савлада жалост и туга — прискочи ко мени, загрли ме, пољуби ме и обли ме сузама.

„О моје добро, моје лепо дете! Голубе мој! Ти си добар, ти си красан! Шта те тако боли, тде осећаш бол> Не пуштам те из свога загрљаја. Ти си добар син, па не ћеш оставити своје матере. Је ли да ти волиш своју матер 2“

викнем