Pozorište

~ У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 7. ЈАНУАРА 1879. ~~~

МА

„ера У ТОЖИНА 112 Сове“

ПИАТ,

И

+ БРОЈ. о

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака.

Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата,

се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

СТАРИ ГЛУМАП,

(Наставак.)

„Јесте ли ви при себи“ — шапуташе један. „Јесте ли пијани2“ — мумлаше други. „Јесте ли полудили2“ — викаше трећи.

Господин Бодакија успламтио је сав гњевом, псовао је и декламовао још жешће. Али она тројица враћали су му својски све грдње, на што је г. управитељ био још суровији, те је декламовао још силовитије.

Изродила се ужасна кавга и настала страшна вика, јер је управитељ хтео, ваљда пред-амном, да му се више него иначе уважава углед и достојанство. Дошло би већ до озбиљна боја, да није на срећу придошла нека госпођа, која је имала на глави шешир с перјанипом.

„Та овде је као на диганском вашару !“ повиче она уљудно. „Али Бодакија, за бога, ти себе ни мало не чуваш! Бодакија, ти ћеш се још изести жив од љутине и гњева! А ви, господо, могли би сте бар мене мало поштедити“.

„Али драга женице“, — одговори управитељ мало умирен — „то је страшно, ужасно, гровно, шта ти људи раде. Не долазе никад на време на пробу, а ноћу не уче својих улога, него банче и бекријају! Картају се и пију! Ха! Та не пију, него — лочу! — Ето, тле, и сад су пијани. Јуче су примили гажу, плату — а смео бих се опкладити, да су прокоцкали већ све своје новце, а нису ни исплатили својих дугова. И њих ће затворити, као што се то десило и мом иначе ваљаном и даровитом Ромеју, а ја ћу онда седити овде усамљен као оно Марије на развалинама Картагине. А ти, драга Елизо, дода он сентиментално, па ухвати своју жену за руку, — „ти прогнани анђеле, звездо преходнице на небу наше отачаствене уметности, ти, која си ми лаворвенац за толике моје борбе, једини цвете у јадној пустињи мога живота; кад све позатварају,

| викну сад Елиза, | звала свога мужа „господином.“ — „Ја да играм

можемо ли онда само нас двоје представљати 2 да име божије, одтоворите ми, говорите, говорите!“ „Па и господин управитељ картао се целу ноћ,“ — рече један глумац. „Чисто бих се опкладио, да је опет проиграо цео јучерањи приход, а кад се сврши месец, викаће опет, да је био слаб приход, а овамо је и јуче позориште било дупком пуно.“

„ћутите!“ — повиче на њега управитељ.

„ћутите ви!“ — вабрујаше она тројица.

„Та ћутите, за име божије, свиколици! викну Елиза. „Зар не видите, да је ту странац међу нама Ви компромитујете цело друштво!“

Ту се окрене она мени, те запита свога мужа, ко сам.

„То је ваљан млад човек, од кога ћу ја створити бољега глумца, него што су те лоле и бекрије. Данас ћемо приказивати „Разбојнике,“ оп ће играти Карла, а ти Амалију!“

„Јесте ли ви господине, при себи“ — вакоја је, кад је љутита, обично

са почетником > Но, то би ми још требало! Од тога не ће бити ништа! Ја да себи дам кварити своје најлеште призорез Ја не ћу да играм!“

„Али драга Елизо —“

„Нећу да играм. Зар ме нисте још разумели, господине 2 Или сте ваљда већ и оглувили 2“

„Али мила моја толубице, анђеле мој! Видиш, Елизо —“

Елиза није ништа одговорила, него се окренула мени, који у мало што нисам већ бризнуо у плач, па ме је мерила од главе до пете тако дреским погледима, да ми је крв ударила у лице,

Па онда рече: