Pozorište

пл У НОВОМЕ САДУ У ПЕТАК 12. ЈАНУАРА 1879. „~~~

ле ИЛИ,

-< БРОЈ |,

02 О

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 п. месечно. — Претплата, се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

СТАРИ ГЛУМАЦ,

(Наставак.)

„Ко ће ме избавити од те мађије2“ — повикао сам често очајно, па сам разлупао на комаде огледало, пред којим сам кад и кад по читав дан представљао који карактер, али сам вазда гледао у њему само себе самог. Тешила ме је само та мисао, да знам много баш за то, што не знам ништа, и да ћу на скоро знати све, јер сам заборавио, што сам пре знао.

Не само да ми је самоћа задавала те јаде, нето ми је и публика умножавала терет, а доприносиле су к томе и моје колеге. Нисам више као пре дочекиван ташпањем. Шта више, имао сам само захвалити својим пређашњим заслугама, што ме нису извиждали.

Залуд су ми очи тражиле оно девојче. Већ од неколико недеља било је обично њено место празно, а нигде нисам могао опазити милостива, сажаљива лица, нигде ни једне сузице, ни уздаха. На све стране подемех и издајство, на све стране саме сплетке. Бодакија постао ми је непријатељем, од како сам пао у немилост публици, а знам, да се у себи радовао, што сам насео. Он ми откаже службу, али како сам био задужен, морао ме је пустити, да играм још два месеца дана.

Госпођа управитељка Елиза срдила се на мене, што јој нисам прихватио изјављену ми љубав, те се опет бацила у наручја своме Ромеју, кога су међу тим пустили из затвора. Цело особље позоришно до последњег слуге заверило се против мене. Само ми је држао страну мали шаптач, који је у нашем друштву био увек опозиција. Био је то честит, ваљан човек! Њиме није овлађивала ни страст ни сујета. Неколико чаша вина и неколико добрих пријатеља, — то му је била сва радост. Глумац може међу својим колегама само у шаптачу наћи пријатеља. Мени је он био добар, веран пријатељ — нека га бог ва,

то благослови! Он ми није дошаптавао само моје улоге, него и по који добар савет.

Добро би било, рече ми, да се мало ограничим, да не доручкујем и не вечеравам, па бих тако могао за месец дана исплатити своје дугове, и онда с њиме заједно поћи у једно веће друштво. Послушао сам га, па сам гладовао и учио својски своје улоге. Не би шкодило, да се на то навикне сваки глумац.

Становао сам код неког изображеног ципелара, који је лепо и поштено радио свој занат, и уједно био и црквени старатељ. Ишао је често у позориште, а сваком приликом се показивао као велики добротвор и мецена нашем друштву. Мене је нарочито волео, а кад сам играо каквог знатног јунака, или другу коју честиту карактерну улогу, свагда ме је сутра дан звао на ручак, па ме је онда јако одликовао и хвалио.

Један пут смо, у корист неком нашем колеги, приказивали у преводу неку лошу немачку драму. У том комаду морао сам ја да играм интригансву, зликовачку улогу. Како сам био добре воље, хтео сам публику мало да забавим, па сам играо своју улогу у страшно накарађеној маски и костиму. Претеривао сам у највећој мери, и нублика се ужасно грозила од мене. Галерија је псовала, из партера чула се љутња и грдња, а женске нису смеле ни да гледе у мене, тако сам изгледао страшан. „Ха, ха, ха! Тај безбожник! Ко би мислио, да је тај човек за ту улогу, а иначе изгледа солидан и смеран!“ Тако је уздисала, публика, која је била мекша срца.

"О аплаузу није наравно могло бити ни говора, јер приказивачи таквих улога могу хвалити бога, ако само прођу с читавом кожом. Шта се публике тиче чаробна сила уметности! Шта би Бодакија казад, али — махнимо се те будаласте публике.