Pozorište

| д~ => У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 18. ЈАНУАРА 1879. Ал“ + ТОДИНА УП, ове

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата,

се шаље Корнелу Јовановићу, који се из:

љубави према,

позоришту примио да разашиље овај лист.

СТАРИ ГЛУМАЦ,

(Наставак. )

данесен тихим, племенитим усхитом ишао сам кроз усамљене улице у свој стан. Ноћ је била лепа, ведра, а месец и звезде осветљавале су дивно земљу, — а у тај мах паде ми елучајно на ум вечерашњи комад, а нарочито други призор у другом чину. И нехотице ми излетише из уста неколики редци из моје улоге. Тргао сам се из тога заноса свога тек кад сам видио да сам у башти, у коју до сад још нисам смео да крочим. Нека тајанетвена сила вукла ме је баш под ону воћку, где је она обично седила на трави.

Погледам тамо — али она ту. Да ме је та О зашттала као оно Јулија: „Како дође амог реци ми, и за што дође2“ — одговорио бих И по свој прилици као оно Ромео: „ЛТонесе ме љубав на лаки крили!“ Али — она се поплаши и викну. Молио сам је да ме извини... . што сам ЛАКО хтео Сал. 5.

| „0, извините ви мене, што сам....“

Хтео сам што да кажем, али нисам био кадар ни речце да прозборим. Груги би јој глумац можда издекламовао најлепше реченице из које | год љубавничке улоге. | У мојој невољи пале су ми на памет само Ромеове речи: „Сувише сам дрзак, па не ће да

|

| да ме гледа!“

| И “ 7 | „епа ноћ!“ — рекох најпосле. | „Јест, веома. лепа.“

„Како звезде јасно сјају!“

„Бал сам себи изабрала једну звезду. Видите ону, што се онако јако блиста, управо над нама.“

„То је звезда преходниц:. Ја бих себи иза| _брао ону звезду до ње. Она ће ме вазда сећати | ове лепе ноћи, овога дивнога часа.“ | На то није ништа, одговорила. | Мало сам се поплашио због своје дрскости, | те сам устукнуо неколико корачаја натраг.

века, те би се смиловао на. мене,

"те да је моје цвеће лепо 2“ особито ови

„Је-л

„0, веома дивотно, госпођице ; љиљани.“

„То је боја чистога срца. волим.“

„Али у оном стручку цвећа има и лаворова, лишћа, а то значи љубав и слава.“

Она порумени. То сам спазио веома добро на месечини. Опет сам се поплашио, па сам хтео да пођем, јер сам мислио, да сам је увредио. Али ми она рече да останем. Сео сам на клупу од бусења, али сигурно у пристојној даљини од ње.

Била је то предивна, неописана ноћ. Ваздух је био тако чист и прозрачан, да се могло провидити кров небо, а владала је таква тишина, да се могла чути песма небеских анђела. Занели су нас осећаји тако, да ниједно нисмо били кадри што проговорити. О блажена ноћи! Бојао сам се, да је то само сан, баш за. то што је ноћ! И сувише сам био занесен, опијен !

Она поче прва да збори. Говорила је о поворишту, о вечерашњем комаду, о мени, о себи, о њеном цвећу, о њеним птицама, и бог тета о чему још. Ја сам говорио врло мало. Тај изненадни састанак с њоме, чисто ме је очарао. Она ме је окружила као неким мађионичким шестарем, из кога ми прерадосна душа и раздрагано срце нису могли излетити ни на крилима речце ни уздаха. Само су се могли сакупити у зрно бисера, па се онда обоје растворише и појавише као суза у оку. О, да је тада какав анђео похватао те сузе, па да их је однео горе на небо, можда би се стари бог обрадовао што види сретна чопа би пустио на мене тешки санак, онај санак, што га будале зову — смрт!

Ја и ружице јако