Pozorište

а е

У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 8. ФЕВРУАРА. 1879. ха ~~

| = РОДИНА 1, > ~“

3

||

„2 -6 БРОЈ 25, >

ИЕ

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Излази сватда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата, се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

ОТАРИ ГЛУМАЦ. | -

(Свршетак.)

„Мили мој драгане! Немој ми долазити вечерас, јер Давид хоће вечерас да остане код мене. Он канда нешто слути — чисто сва сгрепим. Нећу сутра путовати е њиме — начинићу се болесном и гледаћу да увардам згоду, да ти јавим што буде нужно. Ствар се мора већ једном прекинути. Избави ме од тога човека. Ићи ћу с тобом на твоја добра. Једва чекам да одемо одавде. Бар да смо данас отишли! Само да ми је да сване једном сутрашњи дан. Твоји коњи нека буду упрегнути. Само да нам се што не случи из ненада. Сва стрепим, као да сам у грозници. Кад на тебе помислим, добијем мало снаге и одважности. Хвала ти на цвећу. Чуваћу га на својим грудима и сневаћу — о теби!“

„Пети чин, други призор!“ — повиче надворник иза мене. „Отело, брзо, ви одмах долазите на позорницу !“ |

Поздравише ме громовитим пљескањем, ваљда, у накнаду за оно, што су ме отоич извиждали. Али тај бурни поздрав чинио ми се као поругљив подсмех целога света. Од осмеха на грофовом лицу ускипио сам гњевом и беснилом.

Погледах око себе. Ха! Ено тамо почива Кор- | нилија! |

„Ствар то изискује, ствар то изискује“, дошалтаваше ми шалтач.

__Почнем приказивати.

„Ствар то изискује, душо моја! Певине звездице, не тражите да вам је именујем. Ствар то изискује! — Будна је!“

„Ко јег — Јеси л ти Отело 2“

„Ја сам, Дездемоно.“

„Хоћеш ли лећи спавати, муже мој“

„Јеси л се молила богу, Корнилијо >“

„Јесам, муже драги.“

„Ако имаш још какав грех на души, и ако

та ниси још покајала, — помоли се одмах богу за опроштај — —“

„Смилуј се и ти на мене! Никад те нисам увредила, никад нисам љубила Касија друкчије, до љубављу, каквом љубимо ближње своје — као што нам налаже божија заповед. Никад му нисам давала никаква знака.“

„Какав Касијо, а да шта је гроф и — твоје писмо! Дволична, неверна жено! Срце ми претвараш у камен, а гониш ме да у место жртве учиним убиство. Читао сам твоје писмо. Ево ти та, осведочи се. — И он је признао !“

„Ко Мој муж 2“

„Да ти је био наклоњен,“

„Шта, признао је, да сам га љубила 2

„Да У

„То он није могао рећи.“

„Не, он је онемио. Честити Јаго постарао се већ за то.“

„О, страх мој разјашњује ми све. Је ли мртавг“

„Да је свака длачица на њему по један живот, моја срџба уништила би их све!“

„О боже! Он је издан, а ја сам пропала!“

„Зар га: оплакујеш на моје очиг“

„Одби ме од себе, само ме немој убити!“

„Даље, блуднице !“

„уби ме сутра; само ме пусти да живим још данас |“

„Ако се успротивиш —

„Само по сахата!“

„Нема одлагања, одмах ће се свршити |“

„Само још да се помолим Богу.“

„Касно је!“

Сад је ухватим рукама, па је грчевито стиснем и — угушим. Тога часа није више ни дахнула. Разумете ли ме» Била је мртва — доиста мртва.

“

ме = = 2

| ј