Pozorište

У НОВОМ

||

У лн 5 ГОДИНА | » о

САДУ У НЕДЕЉУ 4. МАРТА

У ПИШЕ «тај

1879. халаљљ

5 И 5

по Са

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Шолази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата, се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

УСПОМЕНА НА ПОКОЈНОГ ПРИЈАТЕЉА,

„Да ли због рума, или због ове добре смотке, која ми је испред носа мирисне облачке стварала, сад ми се све друкчије учини. Очи ми се све више и више наслађаваху овим красним земаљским положајем. (О једне стране Бујукдере (предграђе царитрадско) — јер ми смо сена том крају налазили — пола у тишини, а пола осветљено, са својим дугачким минаретима, поред којих се холо дизаху куле хришћанских богомоља. Мало на десно Богач — врата прнога мора. Опет мало на десно азијатска страна, а по њојзи дрвене трокатне куће, полу скривене смоквом и уљиком. Одострат мирни Боспор, пртећи на себи грдне бродове и силесију малих чамаца и чунића. (С лева је јевропска страна, искићена од чести малим шумицама, од чести сјајним дворовима, а од чести мрачним развалинама.

„Ох! да красна раја, што га Турци преотеше: Но да се манем описивања, јер ова се красота не да описати, и да се вратим ствари. Седећи на. „туги“ и гледећи у Боспор, опазио сам један чамац пун возача и вожених, а између ових последњих разабрао сам мога капетана.

„Одмах скочим с „туге“ и дрекнем на дечаке. | ) 972

Нико се живи не одзивље. Дај да их потражим !

· Скочим под „прову“ (соба хморнарска на предњем делу), и нађем обојицу у дубоком сну. Сироти! Како да не заспе, кад читав дан као робови раде. Свако их гања, псује, туче, свако им заповеда. Како дакле да нису уморни, како да не заспе!2!

„Пробудим их и кажем им да долази капетан. Као муња излете на „коверту.“ Тешко њима, да их је капетан затекао да спавају.

„У то доба стигне и чамац. Сви троје притрчимо и прихватимо којекаквих ствари, које је

| ми шака паде, те

Како је то мудро наређано...

ТУ.

капетан у Галати (један део Цариграда) накуповао био. Најпосле ступи и капетан на брод, а чамац се отисне.

„„Донесите ту робу у собу, ма чувајте се, да штотод не о јер ћу вам свој тројици носеве полупати.“ „Тоје био капетанов поздрав, али ми смо томе вични били, и чинило нам се, да је добре воље, јер није додао, да ће нас после са полупаним носевима у море бацити. Учиниемо како нам је заповедио. Кад смо

25

| хтели да се уклонимо из собе, пружи ми капетан

једно писмо.

„„Девет пијастра (гроша) за пошту вам вам од плате.“

„Примим лично погледам га... срце ми заигра од радости! Писмо је од мога оца, Бо јем га и по печату... Ко сретнији од мене. „Истрчим на Па · Мрак је, не може се читати. Што ћу 2. аваће немам, у собу не могу, тамо је капетан. трен дакле у „фогон“ (кујну), натрпам на угљевне жеравице све што тако за неколико тренутака Е сад брзо дај да читамо писмо. од куће добио

задржа-

ватра плану. Већ је три месеца како нисам гласа.

„Знате, да се писмо, пре него што га отворимо, обрће на све стране, а међу тим се нагађа, шта може бити у њему. Тако и ја. Гледам га, обрћем та, а све ми се чини, да је нешто тешко. Најпосле отворим га. Кад тамо, али у њему дебела нека хартија, у хартији вешто урезаних дванаеет рупица, а у њима вешто урезаних дванаест жутих дуката! Охохо: Ово је добро дошло! Све четири но четири... три реда... трипут четири дванаест! Бадава! Нико нема таког доброг оца као ја!..