Pozorište
= ГОДИНА ТД: о
+0 Број а
УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,
Излази свагда о дану сваке представе на по табака.
Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата
се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.
УСПОМЕНА НА ПОКОЈНОГ ПРИЈАТЕЉА,
_ (Наставак.)
МТ.
У драматика мора бити реалистичан поглед на свет, конкретно схватање свега онога, што је у свету. Ово је врло важан, скоро рећи битан услов за драматског писца. Без овога нема драме, бар не може бити оно, што треба да је, не може бити у стању представити нам и изнети нам, што треба да нам представи и изнесе, — а то је живот онакав какав је, живот у свој својој разноликости. Са овим конкретним схватањем састајемо семи у Кости Трифковићу, састајемо се стим схватањем у свима његовим глумама. Но не само да наилазимо то схватање у делима Костиним, која су већ писана за позорницу и прелазила преко ове, него опажамо овај погледи у његовим покушајима, чак и у оним одломцима, које смоу прошлом чланку саопштили. Па опет поред свега тога не може се одрећи, да у Кости Трифковићу није било младићског идеалног заноса и оног безграничног бурног одушевљења. Без овога не би се мотад на море одважити, и тога ради са целим досадашњим животом — ма да је то код њега, само на један тренутак било — прекинути. Но препоне, на које је нагазио, један дубљи поглед у живот, који је за њега до сада златном паучи-
"ном обавијен био, — растерале су на један мах
оно необуздано одушевљење из његова, срца, оне идеалне светове из његове маште. Реалистичан поглед на свет одржава мегдан, и оно, што се досада у књижевним покушајима дилетанта ђака назирати могло, овлађује читавим његовим животом.
Коста Трифковић постаје — премда још у школи, и још ђак — на једанпут практичним ч0веком. Овакви појави у оно доба нашег друштвеног препорођаја и великог одушевљења народног не само да су били ретки, него су управо јединствени.
ХН
Пошто је раскрстио са својим морским идеалима, он свршује за једну годину дана два последња гимназијска разреда, и одаје се на изучавање правних наука, али он не иде на универзитет, него тражи себи правну академију — којих је ад тајотет гомашт богиње правде пуно у Угарској — и свршује течај правних наука у место за. четири, за три године дана. Он не жели да продужи златно доба ђаковања. Њему се жури, хити, да што пре заплива у мутне таласе практичног живота. Човек се чисто зачуди овако практичним назорима у млада човека. Та шта може бити драже и одушевљеније за младића, који са себе стреса чауру гимназијског праха, који својим ојачаним крилима, пробија љуску, што га је
досад стезала, скучавала, него кад се на, једанпут
осети на новом сунцу живота, на свежем зраку слободе Има ли у животу човека ученика што лепше од универзитета, и универзитетска живота Сам универзитет са својим силним катедрама, са својим великим слободама, седиште највише науке, последња станица на бајном путу нигда не прежаљене младости и уједно и последња лекција за велику борбу живота — све нам то долави некако идеално, узвишено. Па онда велика варош са свима својим красотама и уживањима, —- све су то опчињљиве дражи за доба, где се дечко у човека претвара. Па зар је чудо, кад ђаци такве једне велике школе цео евет кроз нека идеална стакла гледе и сматрају, кади најзаслужније, у послу око општег рада истрошене људе са неким отменим прекором преко рамена, мере 2 Ја им се бар ни мало не чудим, јер знам, да сваки од тих младих великана носи у грудима, својим цео свет, и да је у свакоме од њих клица будућег великог реформатора друштва човечијег и регенатора рода људског, — не само да сене