Pozorište

обе У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 15. ДЕЦЕМБРА 1881. заљог~

УРЕЂУЈЕ

«а ти» | ОРДШТЕ <<=> Др о“

А, ХАЏИЋ,

| Излази свагда о дану сваке представе на по табака. —

Претплата се шаље администрацији

„Поворишта“,

Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. у матичином стану, у Новоме Саду.

| ДАРА БЕР

Ко није чуо, или читао што о бари Бернхардовој, тој правој глумици по милости божијој 2 Европа и Америка говори једнако о „божанственој“ Сари, сви листови редом уздижу је до неба и проносе јој славу на све стране света.

О тој СЏари хоћу и ја да вам причам, хоћу да вам кажем све, што сам о њој дознао, хоћу да вам опишем игру њезину у оним улогама, које сам од ње пре неки дан гледао.

Сара је права уметница у потпуном, у правом смислу те речи. Њено лепо, велико око говори и онда, када јој уста ћуте. Нека необична, неисказана ватра очију њезиних заноси те, очарава те бајним чаром својим. Тај силан сјај очију њезиних може да ти отвори рајске двери, или да те суноврат стрмоглави у најдубљи понор пакла, Те очи могу чуда починити: могу те навести и на то, да би се могао заклети, да је Сара најлешпа међу најлешшима, могу учинити, да заборавиш, да се Н морала родити у гладној години.

Па онда какав је дивотан глас у ње! „Ге Штрте Фог де ва уојх ћагтотепве гетце Је соешта Јев руав шзепв јез“, (Звук златног јој гласа мило звони те дира и у срца тврдокорна, неосећајна), веле француски критичари о њезином гласу. Да је од сребра или злата, не би био од таквог милог звука, нити би могао тако нам потрести душу. Кад је слушаш, час ти се чини као да поток тихо ромори, жубори, или као да славуј прижељкује, час ти опет долази, као да чујеш вештог свирача, који на флаути изводи тихомирне уздисаје, предисаје, читаву скалу меких осећаја.

Сара се родила у сретан час! „Тоше 1ез тпзе5 опф ди ргездег а Ја пајззапсе де Чагаћ Вегпћага“, (Кад се родила Сара Бернхардова, свака, ви-

о А

ЕИХАРДОВА, Т.

Она је пореклом Чивуткиња, али је јошу детињству своме покрштена, да би се могла васпи-

шан. Четири пута су је протерали из манастира, и толико исто пута примили су је опет натраг. Умела је тако лепо молити и плакати, да је свакога умекшала, умилостивила. Када је оставила манастир, рече, да би „волела бити дувна“, али брзо додаде: „Ако, то јест, не могу постати глумица“.

Кад је дошла у глумачку школу, тражили су од ње, да декламује штогод. Она је знала само лафонтенову причу о пару голубова, и ту је тако лепо изговорила, да је одмах примљена у школу. Ту се учила тако добро, да је добила награду за добре ђаке, и тако буде 1862. г. примљена у „Театер Франсе“. Ту јој се учини, да је дуг пут, којим ваља почетнице да иду, те тако оде у позориште „Гимнас.“ И ту не остаде дуго, него оде у Шпањолску, да се надише мириса од наранаџа.

У повратку свом у Париз није могла наћи места ни у једном позоришту. Од туге, што не може да игра, поче се губити, вехнути. У тој својој муци досети се нечему: узме на себе туђе име и стаде излазити у мањим улогама на портсен-мартенској позорници. То јој је таман толико доносило, да се хлебом храни. На послетку управитељ одеонског позоришта даде јој улогу у „Руј Блаз“-у, и кад је њоме продрла, прими је за члана се уговором на пет година дана.

Лепо се допала у копеовом делу „Бе раззаш“, у ком је изишла као талијанско момче. Дражило је паризлије, да виде у мушком оделу глумицу, којој витак стас, као некакав рагадохоп, и дан данас исмевају хумористе у Европи и Америци. Сара

ла њу је даривала даром својим), веле Французи.

тати у версаљском манастиру по имену Гран-