Pozorište

УНЕ

МПЦ

“об У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 17. ДЕЦЕМБРА 1881. ге вог—

=> ПОШТЕ <>

| | УРЕЂУЈЕ А, ХАШИЋ,

Извлави свагда о дану свахе представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. Претплата се шаље администрацији „Поворишта“, у матичином стану, у Новоме Саду.

Француски писац Ф. Фебир вели о Сари ово: „Затаћ Вегпћагдф езђ ппе сопефеппе ћог5 Попе; оп ћш а гергосће Ф ауолг 50 де риђнсе, 4' атшег галге рапег Ф еПе: Уох рортш, уох Ре, Ја уох дп репрје езђ Ја ушх де Плјеп, 46 Је мјеП адасе Јаби; се зопб 1е5 аррјапца зветеп(а фез зресфабешв дш олђ ва ди бгше ашопг ди пот де М, Багаћ Вегпћагдћ; оп пе ге дез зајуез 4' ак емле диеп 1 ћоппепт дез стапда сопдибгал!5; 1е5 тефосгиез пе зопе јатааја аррјацфћез еђ је риђис, трајсте [ош пе у пабегеззе сибге.

М-Џе Загаћ Вегпћагаћ езр ћеге еб ћепгепзе де

раз еб поџ5 | еп адпигошз дауапаве; 4" аШеџшв, де се див Ја мојеће 58 сасће з0џз | ћегђе, 4 пе 5' епзшћ раз дпе Г оп дојуе гергосћег ап 5 зпрегђе 4" ашгег (005 јез гесагдав“.“)

(Сара Бернхардова је ванредна глумица; њој се приговара, што чезне за јавношћу, да воли, да свет о њој говори: Уох роршћ, уох Пеј, глас народа, глас божији — вели стара пословица латинска; тапшање гдедалаца, то је она хука бука, која прати г. Сару Бернхардову свуда; топовима пудају у почаст само славним освајачима; талентима од средње руке не пљеска се, и публика, као у пркос, не поклања им пажње за дуго.

Тфца Сара. Бернхардова поноси се срећом, што | јој обилато указују толико саучешћа: она том | не таји, и ми јој се дивимо све више и више; што се љубичица крије у трави, за то не мора човек прекорети красан љиљан, што привлачи сваког поглед на себе.)

Сама Сара говори о себи овако:

») АТршт де ја Сотефе Етапсалве раг Е. Кершге еф Ј. Јоћпвоп. Рахја, 1880.

НЕ

себ Тоббрбб ди Ти езе ртофив: еПе пе геп сасће.

| | ДАРА БЕРНХАРДОВА, 1:

(Наставак.)

„Ја сам по пореклу чивуткиња, из Холандије. Моји родитељи, који су, на жалост, умрли, дошли су отуда, али ја сам се родила у Џаризу. Ја говорим само француски, а од енглеског језика знам само неколико речи, које сам научила у своме путовању по Енглеској и Америци. Ја сам прешла у хришћанску веру и мој син, Мавро, крштен је у католичкој цркви. Моји непријатељи потворили су ме, да сам Немица. Ја сам се томе опирала, али не за то, што не поштујем Немце, већ из неких других побуда, а и за то, што то чини и велика Волтерка, која не ће да буде Фран- | цускиња. У Немачкој не ћу никада изаћи на по- | зорницу. Нека о томе мисли ко шта хоће, али ја | не могу ићи у госте ономе народу, који је Францу- | ску понизио и љуто оштетио. Да је у несретном | рату од год. 1870-71. победила Француска, си- | гурно да ни један немачки уметник не би до- | шао у Париз, да се тамо показује свету. Немачка позоришта чинила су ми сјајне понуде, и кад бих ја само за новцем грамзила, могла бих сам заслужити у Немачкој најмање милион франака. Признајем, да идем за тим, да заслужим што више новада, јер не ћу тевЕ целога века глумо- | вати. Радо бих оставила сину своме толико имања, колико му моја материнска љубав жели. По читав месец дана не читам нити књига, нити новина, шта више не отварам ни писма, која, ми долазе. Ја немам времена, да све о себи мислим и да о себи водим бригу непрестано. Моји дани пролазе у спавању, јелу и пићу, путовању и глумовању. Ако остарим, те не узмогу више излазити на позорницу, гледаћу, да се усавршим у вајарству и живопису. Мој син донеће ми нов живот. Сада му је шеснаест година. Много је учио и показује, да има више дара за 6