Pozorište

обе У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 22. ДЕЦЕМБРА 1881. Фарог ~

„ава 1 ОУ РЕШЕ <>

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји ва Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. Претплата се шаље администрацији „Позоришта“, у матичином стану, у Новоме Саду.

САРА БЕРНХАРЉЛОВА,

(Наставак.)

да чудо је, како она уме милозвучним гласом својим да да облика и живота свакој мисли, свакој речи у тој причи. Сваку мисао, сваки осећај казује тако, да ти на мах све оживи пред очима, и ти си очаран чаробном силом милог говора њеног.

У трећем чину, када спасава херцегињу Буљонску, своју супарницу, и не знајући ко јеи шта је, очи јој се замагле од љубоморе, која. јој мучи душу, а речи јој теку са усана као кад севају муње.

Од неописане, страшне је лепоте тај призор између ње и херцегиње. Отимају се о Морица, једна другу изазива на борбу на ж:вот и на смрт.

Га рг1псевзвзе. дш ФЧопс а допаб а Машлее је дгоћ де [опђ уопза Фте 2

(Херцегиња. Ко је дао Морицу то право, да вам каже све.)

Аадгјеппе. Еб даш уопз а Аоппе А уоп5-тете је Фгоб де | аррејег Мапг1се, је дгоће де ла: 11Еегтовег .., де ггешћјег, де Јтешпг... (тетђје ! Уоп5 | атпег !

(Адријена. А ко је дао права вама, да га 30 вете Морицом, ко вам је дао права, да ме испитујете... да дркћете, да стрепите... јер ваша рука дркће! Ви га љубите!)

ба рг1псеве. Пе боџћев ]е5 [огсев де топ дате !

(Херцегиња. Свом снагом душе своје !)

Адттеппе. Еб тој 2088! !

(Адријена. И ја!)

ба ргтпсезве, сћегеће !

(Херцегиња. Ах, ви сте та, коју тражим.)

А дтлеппле. Ош ббез-уоп5 допе2

(Адријена. Па ко сте ви>)

сат уобге талп

АЋ! уопз бђез сеПе дапе је

Га рг1псеззе. Руиз дие уопз а сопр зит.

(Херцегиња. него ви!)

Адтјепге. Ош те је ргопуега 2

(Адријена. Ко ће ми то доказати 2)

Га ргтосезве. Је уоца регата! !

(Херцегиња. Ја ћу вас упропастити !)

Адттеппе,. Еб тој... је уопз ргобесе.

(Адријена: А ја... ја вас заштићујем.)

То и није био разговор, него гром за громом, којим је поражавала, супарницу евоју љубомором мучена, сумором отрована душа њезина.

Још је већа била у четвртом чину, када у светлом збору, у дворани херцегиње Буљонске, говори стихове из „Федре.“

Отане на сред дворане, као какав грчки кип, ком је божанствена искра на један пут дала живота.

Почиње мирно, али кад види како се Мориц савија око херцегиње, и како се она опет њему пригиба: долази ван себе, пружа руку на херцегињу и узбуђеним, снажним гласом просипа сав свој гњев и јарост на главу херцегињину:

„По зе фазтањ еп уаја ! Је зај5 вез регбаез, Оепопе! ...еђ пе 5ш5 рошћ де сез [ештез ћагд1е5, Фиш, соба дал5 Је став цпе ћопбеџцзе ралх,

Олб ви зе Тате пп топ фш пе гопоћ јата |“

(Узалуд таји ! Ја знам, да је невера, Еноно! Ја нисам од оних емелих жена, које су дотле дотерале, да грешећи уживају сраман мир, а чело им с тога никад не црвени.)

Те речи изговорила је тако страшним гласом, попратила их је тако ужасним погледом и изразом на лицу, и покретом, да је у том тренутку била узвишено лепа.

Од тог ужасног израза лица њеног хватала, те гровл, а страшан поглед ока њеног поражавао те је.

По евој прилици нешто више