Pozorište

ЛР аи

ке

-овинфФ У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 27. ДЕЦЕМБРА 1881. «увог—

„Уа И, 2

О УИАШ ТЕ, 5»

УРЕЂУЈ КА, ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

Претплата се шаље администрацији „Позоришта“, у матичином стану, у Новоме Саду.

ПОЗОРИШТЕ У СТАРИХ РИМЉАНА,

(Наставак.)

Тако је то за тим остало једнако; дијалог (Шуетфишта) није никад музика пратила, глумци су га говорили; али чим је дошао монолог, лирски узбуђена партија каква, прешла је рецитација у песму, гестикулација у играње, те је отуд постала она деоба, што нама тако чудна изгледа, да глумац само пантомимама приказује садржај монолога, а певач, кадгод и више њих, уз пратњу фруле рецитује текст монолога. Такав монолог, музикално компонован, звао се сапа спт, а било га је и у трагедији и у комедији; а осим тога, кад је трагедија била начињена по грчким оригиналима, имала је још и кор. Песме, што их је кор певао, пратила је тако исто фрула. У грчком је позоришту кор стајао на оркестри; код Римљана је на њој било седишта, те је у њих кор морао изаћи на саму позорницу. У опште није имао кор у Римљана онако велику важност, као у грчкој трагедији.

„Кад се облик позоришних дела“, вели Ливије, „стао све више и више удаљавати од простог смеја и разуздане шале — Андроник је увео са свим правилан ред — те кад се прикавивања по мало стала развијати до праве вештине: тада се млади Римљани окануше глумовања, те га оставише правим глумцима, што се у Риму звали Јаве топев, по хетруријекој речи ћавгег ; дали се млади Римљани тада на то, да по старом начину приказују свакојаке шаљиве ствари у стиховима. Касније су те стихове звали ехофа, па су их поглавито спајали са ателанским лакрдијама. Од Оска су научили те игре, а омладина, их се држала, те није дала, да их ЉМеблопев обесвећују.

Први комад Андроников давао се године 240. пре Христа. За његовим су трагом пошли, те драматеку вештину гледали да усаврше, млађи његов савременик Кнејо Певије Тито Макдије

Плауто (254—184) и Публије Теренције (рођ. 184)., њих двојица писали су само комедије; Квинто Еније (289—169), Марко Пакувије (рођ. 221), Луције Атије (рођ. 171), и многи други, коме се већ име изгубило. Све су то били људи из нижег света, робови и ослобођеници, или грађани простије багре, а појезија њихова није хватала корена у животу народњем, као драма у Атињана. Песник је у Атињана био уважена и слављена особа. Производи тих римских писаца били су скоро скроз по грчким оригиналима. израђени. Трагедија је у опште код Римљана у запећак | бачена крај комедије, а и што је било, држала, се рацијоналистичкога Јеврипида, што свуда иде за чулним ефектом, а комеди су у главном прерађивали комађе такозване новије комедије грчке. Вадили су из обичног грађанског живота, понајвише је у њих каква „љубавност“ са свакојаким заплетима и изненадним отплетима., без праве страсти и чисто песничког ефекта; њихових је карактера мало, а свагда су једни те исти: строги и штедљиви или благи очеви, што кроз прете гледе, луцкасте и самовољне или брижне и разумне матере и газдарице, лакомислени и распикуће синови и којекакве девојчуре, сурови и препредени робови, чанколизи, готовани и улагивала, посреднице и трговци што са робљем тргују и т. д. Морал тих дела врло је двосмиелен, а римски су песници грчке оригинале сакатили, правили их суровим, смешним, простачким, само да би их омилили суровој публици римекој. То је сотоефа рааја, а зове се тако за то, што су лица у њој скоро сами Грци, људи са, рајнши'-ом, грчком горњом одећом; локал њихов увек је страна земља или варош, обично Атина. Уз њу се слабо култивирала. сотоефа (оваја, у којој су излазили људи у тоги, хаљини италској.