Pozorište

обе У НОВОМЕ САДУ У СРЕДУ 6. ЈАНУАРА 1882. рог ~

о БЕН НЕТКЕ и риа Уто. Ш- КЊ АИ КЕ о о А УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ, Излави свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

Претплата се шаље администрацији „

Позоришта“ матичином стану, Новоме Саду. р , У; 4,

ПОСТАНАК НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У ЗАГРЕБУ,

Пре неког времена изишла је на немачком језику веома занимљива књига под насловом: „ЕбоТапазлеђле Јаћге за аег абеп опа пепел Ууејње. То су мемоари писца и управитеља, позоришног Хајнриха Бернстајна, к ји је цео дуги век свој посветио књижевности и позоришној уметности, па је све, што му се десило, описао на лак, жив и леп начин, тако, да се ти његови мемоари читају као какав роман, ма да се по свему види, да је писад све, што описује, претурио преко своје главе.

Из те занимљиве књиге износимо за сада. оно, што писац казује о своме позоришном раду у Загребу у опште, а нарочито она места, која се тичу постанка народног позоришта у Загребу.

Писац вели:

„У Линцу, истина, нисам плаћао кирије за позориште, али сам ипак волео, да закупим 8агребачко позориште, које беше приватан завод. Радије сам хтео да платим годишњу закупнину од 3000 фор. сребра, само да будем независан. А Загреб је и онако на граници Италије, камо ме је вукла жеља још из младости моје. |

Позориште у Загребу беше својина неког 60гатог старог грађанина Станковића. Он јеу оно доба, кад су се лутријом изигравала властелинска добра, добио главни згодитак, па није хтео да узме добивени спахилук, него је у име

накнаде примио откупну своту од 300.000 фо-

рината. Као добар родољуб хрватски и привржен грађанин загребачки, саградио је на земљишту, што му га је варош на ту цел поклонила, велико и лепо позориште са редутским дворанама и потребним просторијама. То позориште давао је подузетницима под закуп. У Загребу беше само 15,000 становника, али у околици живело је богато племство, које је волело повори-

ште. И само загребачко становништво било је имућно и волело забаве. Хрватско племетво, које је већом страном живело ван вароши, разликовало се у сваком погледу од малене аристокрације у Линцу; сва господа, с којом сам се упознао, били су предусретљиви људи, који су јако потпомагали позориште, а били су ванредно гостољубиви. Чим си код њих испио „добродошлипу“, одмах си постао кућни пријатељ, могао си дању и ноћу, кад год си хтео, доћи и остати, докле ти је воља — а било је, богме,-и тешко отићи, јер други каваљери, који су за време посете придолазили, одвели би готово силом госта у њихове дворове, где је морао по коју недељу пробавити и частити се. Једном приликом су и мене тако частили, па ме нису никако пустили да се вратим у Загреб, него сам морао пешице да, умакнем, те сам у оближњем селу једва добио кола и вратио се у Загреб. Сада, после четрдесет година, можда су се ти патријархални обичаји већ изменили.

Церемонија „добродошлице“ (или као што писац вели „бог живио“) састојала се у томе, што је домаћица новом госту усула стаклену чизму или бокал од преко литре вина, па, је гост то морао искапити у здравље домаћице и њене породице. Беше то неки остатак оног стародавног галантног обичаја, кад су господа узимала, од њихових лепотица високе мађарске чизме, па су их налили вином и испијали у њихово здравље; — само су сада чизме биле од кристалног етаклета, а и бокали или повелике чаше.

Ја сам почео своје подузеће почетком пролећа. Ма да је било близу лето, ипак ми је ишло ванредно добро. Публика је заволела наше друштво. На скоро нам се отворише све прве куће, те се најпосле не могосмо одазвати силним повивима. Нарочито је био љубазан и гостољубив