Pozorište

|

бар У НОВОМЕ САДУ У СРЕДУ 18. ЈАНУАРА 1882. = рог ~

= | о ти - 3 И ШИ |

УРЕЂУЈЕ А, ХАПИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. Претплата се шаље администрацији „ПШоворишта“, у матичином стану, у Новоме Саду.

НЕШТО 0 ДРАМСКОМ ПЕСНИШТВУ,

(Наставак.)

Главна садржина драмске радње је прича. Она се развија у души песниковој до идеалне целине. Причу црпе песник сам из своје фантасије, или из повеснице у опште, или из живота, или је ствара по другим песмотворима. Био јој, у осталом, извор који му драго, прича драмска, мора бити знаменита, не сме бити без идеје. Стари су црпели своје драме из митоса, писци каснијих нараштаја из светске повеснице, из народног или породичног живота. Они су је црпели одасвуд, где је год било драмске идеје и борбе, да, они су градили драме на основу друтих приповедака, романа, балада, али су увек и туђе плодове свели у идеалну целину, те се тако на том туђем темељу подигла лепа драмска зграда.

У најновије време граде, да како, драмске куле на темељу неспретних, незнаменитих прича, у којима нема говора о идеји.

Већ по својој природи, по јединственој живој радњи, мора драма имати најскладнији, најсавршенији облик, а мора га имати тим више, јер је намењена, да се приказује на позорници, где радња наилази и на механичне препреке.

Драма је најсавршенија врста песништва. У њој се мора дакле закон опште хармоније најјасније изразити и по садржају и по облику.

Ти технички услови толико су нужни, да им се и најсмелија фантасија мора покорити на позорници, јер ће иначе песнички производ разбити уметничку целину, јер ће иначе нестати јединства у радњи.

Техника драме је унутрашња, у колико се тиче естетичких закона, или спољашња, у колико јој се ваља обзирати на живо приказивање, на, позорницу.

Закони спољашње технике променљиви су донекле, закони унутрашње технике стални су.

Позориште старогрчко, класично француско, староенглеско и садање, веома је различито, те зависи од обичаја, од више или мање спретне технике, али јединство радње, развитак, деобу у складне делове наћи ћеш и у драмама старе Инђије, Кине, Еладе, Рима, у Шекспиру, Калдерону, Расину, Шилеру, Виктору Игу — свуда.

Драмска радња је непрестано кретање живих особа, сувремени израз њихових чинова, тежња према једној дели.

У драми излази дакле више карактера, упоред. Али не треба да их буде више, него што то захтева, сама радња, не треба да их буде мање, нето што је нужно, да се жива слика, пред нама, развија. Премало карактера чине радњу сувише тромом, а много особа препречују, да се могу карактери развијати као што треба, те тако поничу многе сувишне епизоде, којима у драми нема места.

У драми мора еваки чин основан бити на карактеру. Сваки чин мора бити спретан и нуждан према ошштој радњи. Сваки чин мора се јавити у своје згодно време, према развитку радње, и сукоб свих чинова, дакле карактера, мора, се сјединити у кризи, за којом, по силној одлуци главне воље, настаје покрет, те тако мора доћи катастрофа или решење.

Што је речено за сувишне особе, ваља и за немотивовани рад појединих особа.

Драма је хармонична целина, али како јој је садржина жива радња, која, развијајући се, час расте, час пада, како се радња непрестано мења: тоје са свим природно, да у драми, као иу сваком организму, има складних одсека, који нам приказују различите мене у радњи.

Шрема томе дели се драма у чинове, а чинови на призоре, или појаве.