Pozorište

пе

ПИ (8 ке

из ГЕТЕОВОГ „ФАУСТА“.

(Свршетак.)

Маргитина соба. Маргита сама поред преслице. Срце ми се стеже, Мира немам ја; Ах, нећу га наћи Никад, никада.

Није л он уза ме, Гроб је мени стан, Цео свет је мени Мрзак, отужан.

Бедна моја глава Болна ми је сва, Бедно моје срце Мучи невоља.

Срце ми се стеже, Мира немам ја; Ах, наћи га нећу Никад, никада.

Њега ради стојим На прозору ту, Њега ради идем Тек на улицу.

Поносит му корак, Племенити стае, Усана му осмех, И чаробан глас,

Његових очију Чарни мамилац,

А руке му стисак, Па тек — пољубац!

Срце ми се стеже, Мира немам ја; Ах, наћи га нећу Никад, никада.

Моје срце тежи Њему само тек,

Да га стиенем, држим, Док ми траје век!

Пољубити њега, Како 6' хтела ја, На пољупцу томе

Ма изданула! —ћ.

шифара

„ЈИ

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Циганин. Позоришна игра у 3 чина, од Е. Сиглигетије, посрбио Јустин Милан Шимић, за позорницу удесио А. Хаџић, музика од А. Милчинског.) Наш добро познати „стари Цига“ прешао је преко наше позорнице 19. фебруара о. г., али, на жалост, не онако сјајно, не онако складно у целини и у појединостима као некад. „Циганин“ је ишао код нас све досад, да је права милина и сушта наслада била гледати га. Слободно је могао поднети и за тако звани „Мпизбетуогтзђе цис“. А. саде Боље да се и не даје кад не може више засинути у старој слави својој. Једини је г. Лукић (Њеивко) био онај стари Цига од некад, ма да се и на њему самом видила нека малаксалост. Да л је то долазило од нерасположења, или од тешке туге, што га околица није више онако својски пот-

ићи,

помагала у игри његовојрг Признајемо, до душе, да је тешко одржати своју добру вољу, а још теже бити при добром хумору, кад је све око нас без воље, без права живота! И г.Ј. Добриновићка, та вредна и честита глумица, није била она оштроконђа Ракила као обично. Да л је томе крив био Глиша Краткић (г. Суботић), који се „лепој жени“ није умео за доста удварати; или муж јој Макса (г. И. Станојевић), који није знао „лепо се разговарати“ с њоме, и који као да се највећма бринуо о томе како да се напије руменике и онда, када томе није места било; или су можда томе криве биле Пела (г. Л. Петровићева) и Сока (г. Т. Лукићка), које су сетако збуниле, да су и говоре своје промениле, па је Сока довршила што је Пела почела, а Пела дочела, што је Сока почелаг И гђа Љ. Динићка није била она Евица, која гине, мре за драганом својим.

Па и у сцени, кад скида с главе своје венац, није |

а