Pozorište

ви закар 7

|

- 1030)

~ ем -ф-

+. Тода а

=

- и

. – “~

—=> У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 1. МАРТА 1884. з==—

5 о -

| вид % 4

~

а

Е је 7674

о 8

с

6 ПА

1

УРЕЂУЈЕ А. ХАМИЋ.

Излази свагда о дану сваке представе на по табака.

— тој за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

Претплата се шаље администрацији „Позоришта“,

у матичином ставу, у Новоме Саду.

(Из награђеног дела „МШееничке Шта је драма.

Драма је грчка реч, која значи радњу уопште, т. ј. догађај, који пониче из људске воље, па се и врши људеком снагом.

Драма је највиша песничка вештина. (С тога се и развила истом после епске и лирске. Има и таквих народа, у којих се развила епска и лирска песма, али се још не разви драма, или бар оста назад за другим врстама песништва.

Епски спев обухвата спољашњи, а лирски унутрашњи свет, драма пак спаја та обадва света. У епском спеву владају догађаји, у лирској песми осећаји, у драми се епајају са догађајима дела и осећајни.

Јединство. _

За драму се понајпре захтева јединство, у ком ће догађаји и осећаји једно у друго прелавити као у живој слици, па саградити један, целокупан и самоставан створ. Тако дакле драма спаја све врсте песништва и стоји им на вршку.

Радња и карактер.

Али у драми није доста, да човек осећа и трпи догађаје, него он ваља и сам да ради. Уз то треба да осећа, што бива с поља, па тако да и он сам собом целокупан ради, а рад-

вља његов карактер.

Драма се дакле забавља делима пи карактерима са пуним осећајем.

Карактери суза драму, особито ва нашу но-

а ________

| лику земљу, знамо за просвету

ња да му св и е поља показује. У томе се ја-|

ДРАМСТВО ПЕСНИШТВО УОПШТЕ.

вештине“ од дра Стевана Павловића.)

ња нешто главно, јер им поглавити смер бијаше, да се добро развије прича, која је основа, радњи. Али је у њих и живот био простији, мисли много већма скучене а једна народност, па за то се и карактер много простије развијао. У нас је друкчије. Ми познајемо евукомногих народа што су још живи или ву већ замрли, па и ми имамо дела од те просвете; даље су и наше политичке, прометне и научне прилике много различније него ли у њих. За то се и карактери морају у нас различно јављати, те је и обележавање њихово у нас од превелике цене. У старих бијаше радња у самој причи, где се карактери не могаху ништа мењати. У нав насупрот треба да прича или радња извире из карактера, т. ј. да се радња удешава према карактерима. За то кад песник већ има какво готово градиво, на пр. из повеснице, ваља да карактере тако удеви и нацрта, да из њих извире радња. Ако ли пак има готове карактере, дакле опет градиво из повеснице, ваља да радњу тако удеси, да се она развија према карактерима. По томе је дакле карактеристика у драми главна ствар. За то има новијих драмеких умотвора, у којима је радња слаба а карактеристика јака, па ипак се ти умотвори као драмски јако цене. Такве су драме на пр. Гетова „Ифигенија“ и „Тасо“, које би старима биле неразумљиве.

Много је стало и до тога, како да се црта,

"карактер, п какви карактери да се цртају ' вију, од главне вредности. У старих беше рад- |

(Наставиће се.)

и зениинниа>— > —тиашаиињин=————————-

+ (8.