Pozorište

ДЕ ЛОЗАНЕ Зи 5 ВЕЗЕ Па не ДИМ гај. РЕЗЕ | —> У НОВОМЕ САДУ У суботу 24. МАРТА 1884. з=<— 8 = а ЊЕ > 7: ЈЕ + -ТОДЕНАЈЕ | | ј | ђ Џ | 5 : · 100] | % Рио а 14 Са ПР

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

+

Излази свагда о дану сваке представе на по табака.

РУСКО ПОЗОРИШТЕ.

(Наставак.)

До душе, смешно, веома смешно!... Нудите ми двобој“ Чему“ Та међу нама је и онако двобој, вечити двобој, непрестана борба. Ја палим, ви гасите. Своје ћу терати све до краја. А престанем ли кад учити, престанем ли веровати да се свет може поправити, или ако огрешим душу своју нерадњом као каква баба, или ако махнем руком на све, купите ми малу пушку и рећи ћу вам: хвала!“

Узгредне су особе нацртане веома лепо: мати Његинина, помоћник редитељев, који је цело своје имање потрошио у позоришту и сад залаже свој сахат, да би само могао купити

киту цвећа првој љубавници, коју обожава, увек“

пијани трагик, весели, али лукави трговчић: све то одаје мајстора.

У репертоару је бпо још други комад Островекога: „Дикарка“ (Дивљака). У њему је мало трагичнога, али тим више хумора. Писац нам износи борбу између старог и младог пле-

мићког нараштаја, борбу међу пређашњим „иде-

алистама“ и садањим „материјалистама“. Али те идеалисте и реалисте особита су кова, 4 цена је те борбе љубав младе дивљаке. Иде-

алиста Ашметјев навикао се да не ради ништа, већ да троши новце у Паризу. Кад су се страсти у њему стишале, и кад је новце потрошио у блату париском, долази на своје добро к жени, коју је оставио на по године после свадбе и коју је тек кад-и кад обилазио. Олучајно ее ту састаје с дивљакушом Варењком, којој је њезин отац Зубарјев, властелин старога кова, дао потпуну слободу, држећи се у васпитању правила, да је за девојке доста, ако умеју кувати чорбу и кашу, и ако поштују своје родитеље. Варја се страсно заљуби у Ашметјева,

.

Саса

Пра се шаље АМИН РЈН ан

ва ва Нови Сад 40, а а на страну 60 новч. месечно.

у матичином А У Новоме Са; УУ

и прети, да ће скочити у воду или да ће отићи у бели евет. Што рекла, то и учинила. Још истога дана умакне с окорелим „материјалистом“ Малковим, с којим се већ пре тога добро повнавала. Малков купује од Ашметјева последњу шуму, остатак од његовог добра, па узима Варју. Заљубљеном „идеалисти“, кад га и жена остави, не остаје друго већ да се врати од куд је и дошао и да се лати рада. Увиђа, да је сувишан: „Овде сам као трут међу пчелама. До душе те пчеле купе за сад мало меда, али већ се мичу, раде и почињу гонити трутове из кошнице“. Узгредне особе: чиновник Керчински, надути господичић из Петрограда. па заручник варењкин властелин Бојев, добричина пи лењштина, а и сам отац варењкин својом комичношћу побуђују много смеха.

У исто доба с том комедијом (1881) издао је Островски заједно са Н. Соловјевим три друга комада: „Шчастљиви дењ“, (Сретан дан) „“Кенидба Бјелугина“, „На дорогје к дјелу“. |

У тим глумама, чини се, као да су главне мисли биле Соловјеве, манира пак и карактеристика особа Островекога.

У „Сретном дану“ поштар Сандирев преза|дубљен јеу политику иу мапе приликом турског рата, па се слабо брине, што му прети страшна ревизија из губернијске вароши, где су довнали, да поштар купи порез од коњских репова, да намеће данак мужицима, бије постиљона Михаленка и т. д. Иде генерал, али поштар не уређује својих списа, у велико узнемирен, што не може на мапи да нађе Мали Зворник. Његова жена мучи се с целим туцетом мале, равуздане деце, која пустоше суседне вртове. Велику јој бригу задају и не удате кћери: Ли-