Pozorište
гес У НОВОМЕ САДУ У ПОНЕДЕОНИК 6. ЈАНУАРА 1886, со
ПА
о пе
РЕН
Јо
УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.
~
Брр
о 6
а
Мо
о
У
пр
7-2 ). 5
вв
т
ПТ Ћ
Излази за време бављења позоришне друживе у Н. Саду дан пут на по табака. — Стоји за Нови
свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по јеСад 40, а на страну 60 новч. месечно. —
Промените му дакле такво небо, па сте му одузели најглавнији услов његова живота, „деградовалисте“ га до обичног надничара, који знојем лица свога завлужује свој свакидањи хлеб, а такав је за вештину после изгубљен.
Џа ко не би водио рачуна о томе2
Да би се дакле глумци одржали на висини свога одушевљења према позоришту, да би им се очувала потребна воља и љубав за рад и вештину, треба им ту љубав, то одушевљење подетицати евима, могућим средствима.
Тако н. пр. ако је глумац сјајно одиграо своју улогу, онда, осим уобичајеног пљескања и изазивања на позорницу, нека му још и критика јавно призна труд и таленат, разлажући тешкоћу предетављене улоге, разумевање пишчеве мисли, дубину осећаја, и т. д. То ћемип почетницима и публици е научног гледишта бити од велике користи. Ако се каква прљава рука случајно дотакла глумчеве светле, осетљиве стране, ваља глумца јавним заузимањем бранити и заслужен му венац При знати.
То је у толико више нужно што је јавно одобравање или неодобравање публике у позоришту ретко кад меродавно. Оно је понајвише неосновано, ћудљиво и превртљиво, као што је већином и сама публика.
Какав се опак укус у позоришту под утицајем публике развија, доказала нам је историја у других народа.
О каквом племенитом правцу не може ту бити ни говора.
т-
О ГЛУМЦИМА.
(Наставак.)
Тако су сен. пр. у бечком позоришту и у самој години 11752. пљескањем публике поздрављале већином најлуђе лакрдије у непристојном и неуглађеном екстемпорисању, док их те године царица Марија, Терезија није забранила најстрожијим законом. Први преступ казнио се опоменом, други затвором од четрнаест дана, а трећи затвором у граду до смрти.
На суд већине публике не треба да се обзире извретан глумац, а најмање онда, кад му хвалом обасипа оно, што њему годи.
Тако велпи г Гете: „На њен (публичин) суд и укус треба се толико обзирати, колико на суд гостију приликом какве гозбе. Гости, који устану од стола, имају после |на сваком јелу по нешто да поправе; шта више, ако их на дому чујемо беседити, онда им је једва појмљиво, како су могли издржати онаку невољу.“
Па ко Ке други ту изрећи правичан суд, ако, не разумна и неподмитљива, критика 2
„Покуда, коју изрекне разуман човек“, — вели Шекспир глумцима — „мора у вашој оцени претегнути пуно позориште других незналица“.
Још кад узмемо у обзир, како је у глумаца и посмртна слава, тај ошшти покретач људскога рада на велика, племенита, узвишена дела, — незахвална, да не речем ништавна, и какав им је незахвалан, положај у држави: онда их заиста морамо сажаљевати.
За живота може се свет глумцу ди-
вити, може га преузносити, може му слава
2