Pozorište

Ен

пп

–е>о=~> У НОВОМЕ САДУ У СУБОТУ 22. ФЕБРУАРА 1886, соољо>—

„тоа Пе МИ 6

Јо

Е.

ПИ

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излави за време бављења, позоришне друживе у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-

дан пут на по табака.

— Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

БАЛКАНСКА ЦАРИЦА.

(Наставаћ.)

Само он — који је са својим народом крв, кост и дух исти; који с тим народом дели добро и зло, излаже се опасностима и учествује у народним весељима; који је као господар земље имао доста прилика, да скроз и скроз позна људе, да види њихове мане, да оцени њихове врлине, да проникне у душевне њихове наклоности, да им распозна значаје, да разликује подлост и издају од поштених и узвишених значаја: само он могао је да створи онакову замашиту песму, коју је пз душе своме народу извадио, те је његов народ сада с чистим одушевљењем елуша и с правим усхићењем к свом је срцу прима. Такој песми зајамчена је свагда сјајна будућност. Поред свих непријатељских стрела, које би се ма буд с које стране на њу позлобице просути могле, она не може пасти, отровне јој стреле не могу нахудити. Њевина је будућност. — Дакле врли књаз-песник може и на топриште књижевне јавности онако крочити, п онако исто пред своје противнике равнодушно стати, као што је челиквођа стајао пред Муктаром у Вучијемдолу и пред Сулејманом у својим Брдима. — „Балканском царицом“ данас наш народ може с поносом рећи, да је стекао своју драму у најужем смислу те речи, а то је заиста велика њена преимућност. И велики Шекспир код Енглеза ударио је правцем самостварања и слушао је своја : властита надахнућа. Сувременици у његовој отаџбини нису га знали ни оценити докле га Немци нису на заслужни углед

> е=е=>е———————

|пстакли. Есхил, створитељ, и Софокле, усавршитељ драмског песништва у Грка, нису другојачијом стазом мицали се. Прави песници вазда стварају.

Слушао сам где неки приговарају: Како је могуће, да се много од тога догађаја, изложена у „Балканској царици,“ збива у самоме двору старога Иван-бега, а да се стари господар нигде не појављује. По њихову мњену, кад би се старац Иван, дубоком старошћу обремењен и домаћом невољом потрвен, барем у оној прилици показао, кад треба да се благослови оружје војводама, који у бој полазе, —- веле, да би тај појав од велика утиска био. — У колико се утиска тиче, могло би им се још и допустити; али тај посао ваља друкчије узети. Иван-бег је глава Зете, па као така висока личност он би се у драми могао истакнути само као протагониста, а никако п нипошто као споредна особа; међу тим — Ивап је отац (танку, па зар би њему као хришћанину оцу доликовало, да сам благослови оно оружје, које се диже против његовог рођеног чеда, ма да је Станко отпадник и издајица. Кад би Иван то учинио, хришћанска моралност била би тиме увређена. — Вредни песник поступио је сасвим паметно, што је Иван-бега у својој драми

обишао, а само нагласио — као што смо чули — да је стари господар болестан и немоћан. — И тако, барем по мом скром-

ном мњењу, права би грехота била тицати ишта више у овоме прекрасноме делу.

(Наставиће се.)

5 +