Pozorište

= ~

је - п– - –——————— => о У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 2. МАРТА 1886, <> ф та] | 4 | „ ТОДИНА 10. + В9]% = = . бубе +

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излави за време бављења позоришне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-

дан пут на по табака. — Стоји ва Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

МАРИЈА МАЛИБРАН.

Чувени писац Француски, Е Легуве, паписао је књигу „Зојхапје апз де зопуепшз5“ (шестдесет година, успомена).

Ко год чита те прекрасне успомене, пуне младићке ватре, не може веровати, да их је написао старац од осамдесет година,

Поред големога историјског значаја тих мемоара, они су занимљиви п као уметнички производ.

То није збирка материјала за касније повесничаре. То је низ историјских слика, које износе пред нас особе у њиховој правој величини, са свима њиховим врлинама и махнама.

Па како су тек занимљиве те особе!

Многе од њих „оставиле су трага у песку времена“, што је рекао Лонгфело, а ко га није оставио — тај под пером

легувеовим 'ускршава собом и оно доба, кад је живео.

„Легуве је необично много видео.

Са свима знаменитим особама овога века био је он у ближим одношајима.

Сликајући њих, он не приповеда само занимљиве ствари него просто етвара у-| метничке типове.

Прочитајте, на пример, одељак у његовим мемоарима под насловом „Марија Малибран.“ Ви не ћете наћи нигде ни у којој у књижевности тако савршен, психолошки истинит тип жене уметнице, као што ћете наћи у том маленом одељку.

Та слабуњава жена, природе веома осетљиве и јаке, с големом јачином воље, живела је само уметношћу и за уметност.

Она је на позорници толико улазила

у своју улогу, да се са свим заборављала. |

да –

Један пут је беше спопао толики страх у последњој сцени „Отела“, да је хтела побећи с позорнице. Кад је достиже сурови Црнац (а њега је играо други велики глумац Гарсија, њезин отац), она се поче бранити. Кад је он шчепа за гушу она га уједе за прст тако жестоко, да је морао зајаукнути од“ бола.

да њу пробе нису много важиле. Она никад није могла у напред регулисати своје кретање нити је знала, шта ће чинити у одсудном тренутку. Међу тим нема за цело више глумице, која је тако много радила, око развитка свога дара као што је то чинила Малибран, и која би се тако мало уздала у своју снагу — као што се уздала она. Она се на позорници са свим преображавала, и играла је тако страсно — да је самом својом појавом електризовала публику.

И поред свега тога Малибран не беше ни најмање завидљива нити хвалисава.

Њен стан био је вазда пун људи, који су је поштовали ; међу њима беху Ламартин, Виктор Ито, АлФред Мисе, птд. Она је разговарала с њима о свачему: о књижевности, коју је страсно волела, 0 ситницама, о политици; али никако није трпела, да јој се чине комплименти.

Један пут ће заподенути неко разговор о чувеној уметници Сонтаговој. „АХ, да је у мене њезин глас!“ — рећи ће Малибран. „Њезин је глас, истина, леп, али она нема душе!“ — приметиће неко. „Нема душе! —“ повика Малибран чисто срдито. „Боље реците, нема, несреће. Она је сувише сретна, а у том

_ —ву+