Pozorište

о

реса

Боде 218 оробосј—

се може рећи, да има највећи дар за глумачку уметност: особину индивидуалисати сваки карактер. СИА

Ретко је, да се у кога нађе глумачки дар с бистрим разумевањем п са жарком вољом к уметности —- и та ретка, сретна заједница је у нашег Ружића.

Тлумећи до четири стотине најразличитијих улога, ни једне није занемарио, на била она и најнезнатнија.

Од лакрдије и драстичне комике узвисио се он до најсветлијих и најтежих драмских карактера.

За сваку улогу има неко особито схватање. Он се увек креће у границама неке природне лакоће, која нам се јако допада.

Кад говори, све оживи пред нама као неком чаролијом.

Глас му је звучан, јак. Најтиши шапат нежне љубави и хучни гром мушке страсти теку му из грла чисто, лако, неусиљено.

За њега је највећа наслада, од које не зна веће, кад може једном речи, једним погледом занети, потрести свет.

Његов Никица у „Старом баци“, или Крпић у лакрдији „Да је мени лећи па умрети, наводе те, да им се од свег ерца смејеш, а његов „Максим“ у „Максиму Црнојевићу,“ или Пера Сегедпнацу „Пери Сегединцу“ потресају те трагичношћу судбе своје,

»%

Ружић је строг према себи самом.

Публика му пљеска, изазива га, не може доста да га се нахвали, али он није задовољан собом. Никад му није са свим по вољи како је играо. Он сам осуђује своје приказе строго без милости.

За то је и постао тако велик у својој уметности, што није био никад слеп према слабостима својима !

Али Ружић није само прави глумац, него и човек племенитог срца и родољуб.

Он је то и на позорници и у друштву и у свом домаћем животу,

Он је весео и сретан, кад му је и народ весео, сретан и задовољан !

=

У Ружићки огледа се најживље онај стари српеки дух, који без разметљивости и подлости, природним, живим бојама црта и исмева сатпричке слике наших слабости и будалаштина, и заодева их доброћудношћу, бодљикавом шалом и пикантним пецкањем. | |

Она стоји сама у српском позоришном свету у тој струци, коју је она на позорници створила и која ће с њоме, на жалост, да изумре!

Она игра сваку улогу, од најшаљивије до најтрагичније, на уметнички начин. Данас приказује Фему у „Покондиреној тикви“, а сутра Јевресиму у „Максиму Црнојевићу“ с таком вољом, разумевањем, хумором и заносом, да јој се не можеш за доста надивити.

Она би се могла употребити за сваку улогу, и у свакој би кадра била занети и задивити гледаоце.

Чари њене душе и срца, евежина и бистроћа у појимању збиље и шале, полет, занос п одушевљење за уметност учинише, да је остала вечито млада, свежа, чила, здрава и весела !

; »

Па како тек лепо, са свим из душе, пева српске песме.

"Тако српски не уме певати нико 0сим ње.

У ње је снажан и звучан глас, а уме да пева с највећом лакоћом.

Њезина слава проносила би се данас по целој Јевропи, да је хтела оставити свој мили завичај, па да је отишла у велики свет, камо су је зивкали и позивали.

Она је остала међ својима, па се задовољила тиме, да развесели и занесе пе-

сомом својом српски свет. ж

Благо позоришту, где се глумачке врлине цене и поштују, где се трновити венац глумачке патње, муке и невоље замењује свежим, цветним венцем народног признања, љубави и захвалности!

Издаје управа српског народног позоришта.

.

=