Pozorište

ба

се

— еј 218 сребљај—

(Низ бисера), Миленко, Максим Црнојевић, Пера Сегединац, Стеван последњи краљ босански, Рошферије, Болинброк, др. Робин, Робен (Запиеници ђаволови), Фрања Мор, Шајлок, Кин, Лудвиг ХТ., Ромео, дон Цезар од Базана, Филип Дерблеј, Отело, Фабрицијус, Фердинанд (Сплетка и љубав), Грентоар, Кенисемарк (Сан и јава), Лир, Сигмунд (Живот је сан), Виљем Тел, Цар Јован и још многи други, можда тако исто важни. А скоро ћемо га видети и у приказивању Мефистофела, Хамлета и још других, тако рећи, најтежих карактера позоришних. Тако нам се исто не да, да изнесемо пред свет све оне карактере, у којима је гђа Ружићка ступила на позорницу. И ту ћемо се ограничити само на мањи број: Фема (Покондирена тиква), Мејрима, Париски колотер, Мила, Обрштар од 18 година, Виконт Леторијер, Орсина (Емилија Галотијеве), Јевросима (Максим Црнојевић), Јелисавета кнегиња, црногорска, Малброва, (Чаша воде), Јелисавета (Марија Стјуартова), Маргарита (Нелска куда), Жервеза (Звонар богородичне цркве), Мадлена. (Париски -кочијаш), Ма-

_ ријана, МилФордова (Сплетка и љубав), грофица

Отрвал (Женски рат), Магдалина (Марија и Магдалина), Јакинта (Крвави престо), Мара (Пера Сегединац), војвоткиња Буљонска (Адријена Лекувревова), Ида Рајнхолдова (Фабрицијусова ћерка), Илка (Цар Јован). “

Леп је то низ, велики су то карактери, уметнички је то успех — с правом се могу онда и поновити, јер имају чиме, и ја могу с најмирнијом савешћу применити на њих своје речи, које сам у почетку изрекао: Димитрије и Драгиња Ружић, разрачунавајући се с досадашњим животом и радом својим, могу поуздано и с ведрим челом гледати у будућност.

А ми, који са слављеницима такође славимо просветни догађај у друштвеном развитку свом, ми се радујемо што нам је дозволила судба, да се можемо подичити с њима. Радујмо се, што смо живи дочекали тај свечани дан, а

радујмо се још већма, што су они чили и здрави, и што у том имамо јеметва, да ће на досадашњој стази истрајати обоје, и Димитрије Ружић и Драгиња Ружићка. Радујмо се искрено — та то нам не може кратити нико — што су још у пуној снази, те је, као што се надам, још далеко оно доба, да им се ода највеће поштовање; али — као покојницима. Човечија благодарност била је увек таква, да се својих великих људи сетила тек онда, кад их више није било; шта више, она је тако ударила странпутицом, да јој је чисто неправо било, што се који великан постарао за себе, те није спао на варљиву помоћ људску, нити ју је тражио. Немци су Шилера волели и обожавали још за живота, јер их је увек требао, а имућног Гете-а нису марили, јер он није требао њих. Па каква је вајда била Шилеру што су га баш та-

ко волелиг Материјално стање било му је обез-

беђено — после смрти. |

Оно стоји и то, да гдекоји још за живота улазе у дворану славе, а гдекоји тек после смрти; али стоји и то, да се од оних, који су још за живота доспели у ту дворану, после емрти већина избаци опет напоље, и да се тек мало њих одрже на свом месту. Али где сав народ, где сви слојеви његови једнодушно кличу: Достојан је! ту му је онда осигурано место, и доцнији нараштај радоваће се само, кад речима и делом може да потврди пресуду својих предака.

Наши елављеници. извојевали су себи тешко и трудно своје место,и ако седанас креп-

ко на њему држе, знак је, да је у њима жи-.

вотне снаге за дуги низ година, а знак је и тај, да своје место мисле још већма учврстити и накитити та они су га сами и заслужили. Нико није био постоље данашњој слави њиховој, из сопствене су се снаге дигли и одржали, а што народ српски у њима ужива и што их слави, показује само, да појми своје дичне синове и кћери, и да радо одаје ономе признање, ком и припада.

Слава им! Милан Савић.

——>Ф-Ф-6) Ф • •-————————_—__

НА ПОЗОРНИЦИ И У свивоту.

ШАЉИВА ИГРА У ЈЕДНОМ

ЧИНУ, НАПИСАО М. Ш. М.

(Свршетак.)

Душан. Но, но, не бојте се, нисте ви баш

тако осетљиви. Петровићка. (Станићу и Станићки.) И ви

Мене, која сам од вајкада пријатељ вашој кући, (Даници) теби још пријатељица из детињства коју си досад увек тако радо примала —

допуштате то, да мене у вашој кући тако ружег |

Станаћка. Јер те нисам упознала и видела у правој боји твојој, претваралице лукава !

Петровићка. Господине Станићу! И ви то све гледате и слушате! 0, тешко мени, шта морадох дочекати ! (Ллаче.)

Станић. И мило ми је што се и моја жена