Pozorište
+
+
25 о
(о.
Пи Еле
––б У НОВОМЕ САДУ У ПОНЕДЕОНИК 1. ЈАНУАРА 1896. ољо-—
а Ме г/ 45 ПОД. 101 = | || а СК
ЈИ
еф вв +
+, БРОЈ], =
у фи +
УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.
Излави за време бављења поворишне
дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-
дан пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —
НАША ПОЗОРИННА КЊИЖЕВНОСТ.
Оригинали, који се у нашем позоришту играју, спадају у једну од ове две врсте: или су комади из народне песторије, илиеу комади из вувременог живота. Те две врете имале су, као и оне Дарвинове, -— своју еволуцију. У тој својој еволуцији оне су се све више једна другој приближавале, док се најпосле нису у једну и исту врсту спојиле. И та врста била је одиста нешто ва свим своје врете.
Узмите прво псторијску драму. Она јеу својој еволуцији била патриотека, дидактична, лирична, најзад сценична ; дошав дотле, она је прешла у ту врсту где се 6 комедијом епојила. Патриотска, — она је била у своме почетку. Та се њена нианса јавила у нас заједно са нашим позориштем; она се у његовом првобитном задатку тако рећи подразумевала. Пово-
| тереште је у почетку било у нас у ужем смислу
нацпонално. Његова је улога била, као и код гусала, да одржава и крепи народну свест. Природно је онда било, да комади у таквом позоришту буду Као и песме, које су се уз гусле певале, а то је репродуковање оних догађаја из народне историје, који ву је славном учиНИЛН. Док је тај задатак имала, историјска драма, није изискивала много изумевачке моћи. На против, што се писац верније држао историје, све је више изгледа имао да публику задовољи. Ова није тражила ништа занимљивије него оно, што се у историји већ налазило; грађа, дакле, коју је историја давала, могла се, још онако вирова, равпоредити у чинове и пренети на даске. И, наравно, иеторијека драма никада није бујала као у то срећно време, кад је било Доста турити руку међу старе кронике, па извући готову драму. Комади те врсте, и ако у
пет дугачких чинова, писали су ее ве истом оном лакоћом, с којом данас лирске песма, мислим оне лирске песме, које постају пермутовањем израза и слика које чине пеенички речник пок. Војпелава.
Први, који је себи допустио да историјску грађу озбиљније удешава, био је, као што потађате, Стерија. Само тај опет био је дидактик. Кад је историју дотеривао, то је било само за нашу поуку. Његова је намера сасвим озбиљна била, да нам иеторију предетави као учитељку живота. Али, код њега, врло често, да не кажем увек постоји нека несразмерност између примера, које из иеторије наводи, и порока, које ваља њима пеправити: они ву први сувшше крупни за ове последње. Кад на пр. тако један трагичан догађај, као што је Косоввека Битка, Стерија само за то описује, да бисмо се уверили како ваља да будемо сложни, или кад нам једну тако страховиту личност као што је Султан Бајазит, — онај кога су ву с муњом упоређивали, — само за то износи, да бисмо видели како није лепо да смо „јаросии“. — та нам несразмерност почиње већ очи бости. У неку руку Стерија је значај историје уситнио. Сама историјска драма у њетовим рукама настала је једна врета дечије књижевности. ;
Свакојако, због тог свог дитактичног циља, Стеријина обрада историје, и ако врло савесна, није могла бити довољно артистична. Његове ву историјске драме проваичне неисказано. Ко је тој врсти први код нас дао артистичко обележје, то је опет Лаза Костић, и после њега Ђура Јакшић. Они су у овталоме историјској драми и нашли облик, који је изискивала. Они су први, који су је е успехом у стиховима писали.
др
Мо
=