Pozorište

Ре =

–еај У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 23. ЈАНУАРА

ас = ~

1896. о

Др РЦ

ТОД. 10. =

____- __-

ЈУ]

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Ај 7 пЕ

4 во] 1.

. фи

Излави за време бављења поворишне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-

дан пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

адатак је глумачкој уметности, да нам из-

неве што реалнију слику онога, што је песник замишљао, те ће глумац бити савршен онда, када ми не можемо приметити, да он глуми,

Према тим начелима хоћемо п да судимо о Густаву Салвинију као „Хамлету“ и „Отелу“.

Салвини не приказује улогу Хамлетову онако, како је написао. песник.

Изоетавио је много што шта, што утиче свакако на ситуацију, начин и помаже да се Хамлет тачно схвати.

Због неких изостављених призора, не знамо тачно, како се Хамлет могао тако брзо вратити 6 пута, у истом чину, у ком је отишао. Не знамо, како је дошло до двобоја 6 Лајертом, где и како бу се пре састали,

У Отелу такође крња је перипетија; издстављен је докав с махрамом који има највише утецаја на катастрофу; па због тога морамо се чудити лакоумности љубоморнога Отела, који се дао завести тако на брзу руку и извео 8ло дело на Дездемони, коју је обожавао, Ту није довољно мотивисан прелаз. Осим тога могло би бе по нешто замерити и самом преводу, али за то није Салвини одговоран.

Да ли је Салвинијев Хамлет јунак, Као што га је замислио Шекепир! Видиш ли на њему мистичног филозофа, кога тиште јади човечанства, пред којим је све црног Је ди то тип меланхоличног научењака, како га је мајсторски исмејао шаљивчина Ерасмо Ротердамеки у својим: „Гапдев 1пвашае ј“ Одаје ли он увек своју хладнокрвну северну Ћуд, поред свога кнежевског васпитања, ув сетну невеселу тугу, која га је са свим обувела после очеве смрти, а којој се придружила и мисао, шта више и дужност освете

Поједине црте, из којих се састоји карактер Хамлетов, Салвини приказује мајстореки. Али

ГУСТАВО САЛВИНИ У „ХАМЛЕТУ МО „ОТЕЛУ.

све те равличите осећаје не доводи у склад у

оној мери, као што би то ваљало. У њему

преотима маха срце преко онога. што би смело бити у меланхоличног филовофа.

У првом чину ваља, тако рећи, физично да гуши своје осећаје. ред појавом духа оца свота сатрвен је, као да га је спопао огроман бол, а овамо св у њему друго нешто збива: гњев, срџба, презор евета и његових опачина, а ваља да и тежња за оцем, али све то није бол, којц сатире. Пред мртвом Офелијом опет прекипи му осећај, не може да се обуада. Нестаје флегматичност, а јавља се еангвинички јужњак.

"У интерпретацији овећаја, обим толих речи, имамо још два помоћна средства: нагласак и покрете тела. Сваки покрет ваља да је пун израза, али за сваки израв не треба нам покрет, јер тада би драма постала пантомимом. Овим тога покрет и нагласак ваља да буду не вамо у потпуној сугласности са значајем појединих речи и реченица, него ваља да је тесно везан ба значајем и душевним стањем онога, који говори. Исту идеју, исту слику друкчије изриче и приказује весељак, друкчије жалостан, друкчије сангвиничан, друкчије меланхоличан човек.

Салвини дивно интерпретише поједина мевета, мајсторски казује еваку реченицу, еваку реч. За све он има овобити израз гласа и покрета, те слушајући га, сав се задубиш у оно, што говори, али заборављаш онога, који говори. Кад је Хамлет с глумцима, дивно их упућује у начела глумачке уметности, те му се мораш дивити, али на самој представи, седећи на поду наслоњен о колена Офелијина, претвара се, да

је весео, али ти се збиља чини тако безбрижан,

да готово заборављаш и цел инсценисане представе, на коју, као да се и он сам не обазире.

Ме