Pozorište
це
обе У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 8. ФЕБРУАРА 1896.
по фл
«ТОД. ХИ. +
ма 10400]
УРЕЂУЈЕ А. ХАПИЋ. _
1:
а
«= 100] 1 >
пи И
Е
>>
Излази за време бављења позоришне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је- | |
дан пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —
ГРАЂА ВА ИСТОРИЈУ СРИСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИЕТ А.
Од ЈОВАНА ЂОРЂЕВИЋА.
У октобра 1868. ступа народно позориште у нову фазу. Од једна постају два тч оба имају своју засебну историју.
Дотадашња новосадека позоришна дружина преполовила се. У Београд су прешли: Лаза Поповић, Алекса Савић, Димитрије Коларовић, Никола Рашић, Марко Станишић,
Ђорђе Пелеш, Младен Бошњаковић, од мушких, а Милка Гргурова, Марија Поповићка (пређе Аделехајмова), Љубица Коларовићна п Милева Рашићна, од женеких чланова, Ови су чланови послужили као кристализациона тачка при оснивању нове, београдске позоришне дружите.
Толики исти број чланова остао је у Новоме |
Саду, као наставак старе, мовосадске повориште дружине. Остали ву од мушких: Лаза Телечки, Димитрије Ружић, Паја Маринковић, Нимола Зорић, Никола Недељковић, „Јован Путић, Аксентије Максимовић; а од женеких : Драгиња Ружићка, Софија Мажсимтовићна, Јелена Маринковићка и Марија Недељковићна.
=
Пре него што бих говорио и о једном и о другом нашем позоришту, нека ми буде допуштено, да коју рекнем о себи самом.
Мој рад око народнога позоришта оцењиван је двојако. Док бу ме једни називали творцем народнога позоришта, дотле су ми врло мноТИ мој прелазак у Београд пребацивали као издајство. Држим да нисам ни ону хвалу, ни ову осуду заслужио, |
Оно прво већ за то не, што их је било, Који су и пре мене, и са мном заједно, а и после мене на томе делу радили. Драматски
после и него што је то сад.
(Наставак).
писци, глумци, одборници, повереници у толиким нашим местима, приложници, добротвори, једном речју цео народ био је прави творац народнога позоришта. Ми појединци били емо само скромни работници на тој општој згради, неки е већим, а неки б мањим бројем работних дана.
Ја ствар саму нисам почео, само сам је у згодном тренутку од другога аритватио, као што су је п други од мене прихватили. Само ваља приметити, да је онда много лакше било и почети п прихватити, нето што је то било
Да рекнем што и о укору. |
Иекрено исповедам, да онда, кад сам позоришну ствар године 1861. прихватио, нисам ни из далека слутио, да ће се. то тако дуго отегнути. Моја је жеља и намера била, да ствар позоришну изведем на добар и сигуран пут, па да се одмах вратим своме пређашњем омиљеном позиву, школи п наџитњ. Али то није ишло тако лако, као што вам се испрва надао. Док је година за годином пролазила, позориште је падало из једне кризе у другу, и
„ја у непрестаној борби за угрожени опстанак
позоришта никако се не могох отрести позоришних брига, које су ме као Несова хаљина једнако жегле и мучиле!
У осталом док се ствар мене самог тицала, трпељиво сам подносио све незгоде и еве непријатности мога положаја. Али смрт мога оца у пролеће 1866. громко ме етане опомињати на дужност, коју дотле нисам вршио, бар не у оној мери, у којој бих је вршио, ла вам био слободан од бриге, коју сам пре пет година на себе натоварио. Џовле очеве смрти
|