Pozorište
+
Фр Е —~——и
БЕ ОН
». ТОД, Хи. У
О Е
1090)
УРЕЂУЈЕ А
НОВОМЕ САДУ У СУБОТУ 17. ФЕБРУАРА 1896. азо-—
оф
>
| | Н # Бр 6 +
У АИ
Излази за време бављења позоришне дружине у Н. Саду У 1
свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-
дан пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —
ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ ОРНОКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА.
Од ЈОВАНА ЂОРЂЕВИЋА.
ба је важно знати, какво је располо"35 жење онда владало у поворишној дру-
жини. О томе није водпо бриге ни управитељ ни министар, а у том је лежао кључ, да се предупреди катастрофа.
Мени ву долазили главнији чланови дружине, да ме питају, шта ће бити се позориштем ' Ја сам их храбрио, да се позориште неће не сме затворити. То је било пре мог одласка министру, а после их нисам ни смео плашити својим страховањем. Изгледао сам, као Енеја, кад је храбрио евоје 'Тројанце. зрет уши зпипаћ, ргетњ абши согде адојогет.
Из разговора ва члановима позоришта уверио сам се, да нико од њиг не жели, да се позориште затвори ; али да су сви 40 једно; на сваку жртву тотови, само да не наступи хатастрофа.
Према томе спремао сам, да поднесем министру овакав план:
Да ве целој дружини даде одсуство до 1. новембра, а дотле да се. изврше све реформе и припреме за даљи рад. Управа се не обвезује, да ће дружини за то време (до 1. новембра) издавати њихове досадашње плате; али ће члановима по могућству ићи на руку, да им стање олакша, а 1. новембра опет сви сетупају на своја садашња места и уживају редовну плату. Ко не би хтео на ово пристати, томе Да управа откаже и да му изда тромевечну плату. (Сви до једног пристали би. Неки би отишли својим кућама или родовима; неки на гостовање у Загреб и Нови Сад; неки би можда нашли себи каквог другог привременог занимања; а некима би се могла давати и каква мала помоћ. А што је најглавније, могло би се члановима допустити, да под руко-
Те _______-_-_
(Наставак).
водством и контролом позоришних органа, са позоришном гардеробом и осталим позоришним прибором дају предетаве у овој истој згради, па што буде чистога дохотка, нека им 1080ришна власт према сразмери њихових редовних плата раздели.
Ово би, петина, био пипав и трудан, али частан и племенит посао, и оваки псход ствари боље би одговарао позиву и дужности п министровој и управитељевој, а и за њих ваме било би часније, да им у лсторији позоришта њихова пмена светле као имена позоришни добротвора, него да се бележе као упропаститељи позоришта.
Док сам те планове кројио, рачунао сам вамо на она средства, која ву нам у власти била, као на доходак од представа, који је у ието доба почео дивно да расте („Сељак као милионар“ даван је за девет дана четири пута, увек е пуном кућом и донео је 8.9002/, динара = 325 дуката 47 гр. 4.) пи на доходак од игранке с лутријом, што су је београдеке госпође у корист позоришту приредиле, откуда је позориште добило 500 дуката.
Ја тада још нисам знао (нити је министар нашао за нужно, да ме о том извести), нисам —- велим — знао. да ће министар од државног савета искати и добити још 1.200 дуката ванредне помоћи, да њоме псплати и — раб тера глумце. Ја сам се надао, да ће се повориште и без ових 1.200 дуката излечити, а са овом неочекиваном помоћу било би позоришту сасвим поможено, и о затворању не би требало ни речи да буде. Чудновато је само, како ми је могао министар првих дана јунија онако категорично говорити, да позоришту нема ни од куд никакве помоћи, а овамо иште и добија
5 ЛА ај