Pozorište
+
5 Фр
па #, РОД. 1 = ___-___-- о __-
"УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.
Извлави за време бављења поворишне дружине у Н. Саду
дан пут на по табака.
— Стоји за Нови Сад 40, а ни страну 60 новч. месечно.
свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-
РАУМАН И НУБЛИНКА.
Предавање Јоце Савића, главног редитеља дворских позоришта у Минхену.
(Наставак.)
| ошто смо, ето, покушали да мало разјавни-
мо: једним елучајем суверени уплив ђенија песникова, или и моде на публику, а другим случајем уплив публике на себе саму и на прикав и епев, па најпосле и уплив виртуозног приказа на публику, и поред тога што је спев од мање вредности, и то све са пеихолошког гледишта, —- прелавимо сада на исто тако важан одношај позоришног деловања, а тоје 04ношај глумаца прета. публици п уплив што га има глумац на публику, и то у оном тренутку кад као уметник ради и приказује. То је најмаркантније од свију гледишта, јер се оно управо појављује живо и отворено сваког позориш ног вечера. Али је по овом, што рекосмо, јасна ствар, да се тај одношај, пошто он додирује баш прави живац уметничког рада, мора расправити са његове најглавније, уметничкоестетичке етране.
У овој ствари руководно је питање ово: Какву награду има прикавивач да очекује за свој приказ! Омели публика своје допадање паказивати, или је можда то п обвезана чинити, и ако је то елучај, има ли и права да своме недопадању даде отворена израза! Није потребно уверавати, да су та шштања не само за уметнике, нето и за публику, па п за глумачку уметност управо животна питања. ( тога су се и глумци у ева времена најревносније занимали с тим питањем, те се није чудити, што је. у времену, кад је прошлога векау Манхајму свитала зора нове епохе глумачке уметности, која је епоха много обећавала, образовани управитељ манхајмског позоришта поднео одушевљеним за уметност члановима управног одбора питање, које се на ту ствар односи, и позвао
их да званично на њ одговоре. У запиеницима
со
+
манхајмеког народног позоришта под бароном Далбергом од године 1481 до 1789, што их је Маке Мартерштајн обелоданио, наилазимо у ваштенику осме седнице, држане у петак 28. марта 1183 -- у којој су били присутни управитељ Далберг и глумци Мајер, Ноншио, Ифланд, Бајл, Бек и Кирхефел — одговор на то питање. Тај одговор гласи: Је ли пљебкање рукама или општа тишина најласкавије одобравање за глумцаг Већ постављање тога питања врло је значајно за оно време. У оно. време жарког одушевљења, које је већ стајало под упливом ЈШилерова ђенија —- Сетимо ев, да су „Равбојници“ 13. јануара 1782 први пут у Манхајму приказани —, кад је под управом Далберга и под суделовањем идеалних п за уметност врло одушевљених тлумаца Идланда, Бајла, Бека и от. д. глумачка уметност у Немачкој евојски и савесно као никада донде негована, није ни могло бити друкчије, него да ве, по свој прилици по примеру Левинтову, са истом ревношћу и жаром тежило, да се и глумачкој уметности даде теорија Тако бе није чудити, што је постављање тога питања : дали у опште одговара достојанству глумачке уметности, кад публика изражава своје допадање, и да ли је тишина после знатнор призора најласкавије одобравање за глумца, — расправило ту могућност, да се у рашчлањивању уметности иде на то: да се уметност ослободи од учешћа публике, да се одушевљење глумчево непрекидно из рођеног му срца и душе потхрањује, оживљава и потпаљује, и да га примора, кад се у свом приказивању на добром путу налази, да се сасвим одрече тога: да на одушевљени усклик узбуђене и до срца потресене публике полети својом уметничком снагом