Pozorište

Пн

публици захвалити се на указаној му почасти. Тим чином својим показала је наша публика на, леп начин, да уме поштовати рад човека, који је цео живот свој посветио народној нашој просвети и који је нарочито око одржања и унапређења нашег позоришта стекао великих 34-

слуга, које ће као што треба оценити тек на-

раштаји, који за нама дођу, и који ће у своме суду бити увиђавнији и праведнији него ми, којима суд често помућују, на жалост, страначке страсти и ни чим неоправдани обзири партајичности. Наша позоришна дружина отпутовала је одавде 0. јулау Меленце, где ћеу арени, саграђеној у дворишту штедионице меленачке, давати представе. Ми јој од срца желимо сваку срећу! Нека буде уверена, да је овде оставила за собом најпријатније успомене !“

„Наше народно позориште прошло је овде, што се моралног успеха тиче, сјајно. На жалост, што је материјалан успех јако зао стао за моралним: биће преко седам стотина Фор. дефицита, не попусти-ли што од позоришне кирије варошко представништво, коме је ради тога поднесена од позоришног одбора молба. У колико је то непријатно по нас овде, у толико је опет утешно, што можемо нашем свету јавити, да је једна овдашња угледна госпођа и врена родољупкиња, одушевљена складним представама нашег позоришта, учинила свечано обећање, да ће она дати народном позоришту знатан прилог, те му тиме и дефиците умалити. Знамо, да ће то обрадовати сваког правог пријатеља народне нам просвете и народног напретка, а честитој Српкињи и врлој родољупкињи, којој је Бог дао доста земаљска блага, те може чинити добра. роду своме, нека је већ у напред изречена најусрднија захвалност наша !

Овом приликом могу вам и то јавити, да ће „друштвојза српско народпо позориште“ добити одавде два члана утемељача с прилогом од 100 Фор. Чланови су ти: Гба Емилија Мунџићка и др. Милош Ђорђевић. Живили! — Као што чујемо, поклонио је г. др. Милош Ђорђевић народном позоришту једну сабљу сребром оковану у корицама од црне коже и једну шшаду. Живио !;

(Српека народна позоришна дружина у Меленцима.) О долажењу наше позоришне дружине у Меленце читамо у бр. 56. „Браника“ овај извештај: „Питање, да ли да нам дође наше омиљено мезимче — наше народно позориште овамо к нама у Меленце: било је предметом дуге и дуге расправе и можда би и сада остало нерешено, да се не подиже на ноге лагане наша ваљана омладина, те скупљањем претплате учини могућним долазак наше позоришне дружине амо. Претплата, истина, није испала онако сјајно, као што јето бивало у пређашња времена, ал' ипак служи за доказ, да се у пркос рђавим временима, много може, кад се самошто озбиљно хоће. Нека је

И 0 Ма ПА ЉвИ

а)

овде изречена јавна захвалност: Ђ. Бошњаку, Карку пл. Бибићу, М. Петровићу, А. нил. ТриФунцу и Иси Косовцу на њиховом родољубивом заузимању и прегорном раду, да наше позориште овде што мање дефицита узима. На њих треба да се угледају и други по другим местима, па ће одмах нашем позоришту синути лепши дани. — Наша позоришна дружина давала је до сада ове комаде: „Јабука“, „Нијоба“, „Мајчин благослов“, „Зец“, „Ђидо“, „Чикина кућа“, „Роман сиромашног младића“, „Задушне жене“ и „Балканска царица“. Сви ти комади одиграни ву на опште задовољство наше као и околне публике, која у лепом броју посећује наше позоришне представе. Особиту похвалу заслужују наши свештеници из околних села, који ревносно долазе са својима у нашу арену, коју смо саградили у дворишту „меленачке штедионице “ Позориште наше даје по четири представе преко

недеље, а у случају незгодног времена одиграва.

се заказани комад одмах други дан. Сваку хвалу заслужује и управа српске црквене општине, која је глумцима дала, да се могу у пола цене купати у лековитој води „Русанде.“ Свима њима, који без разлике пате од реуме, врло добро чини то купатило, те ће тако, надамо се, окрепљени отићи одавде. На светог Илију појала је наша дична позоришна дружина у цркви о служби божјој и лепим, умиљатим и вештачким појањем својим раздрагала је наш свет, који је цркву дупком напунио. Хвала јој !“

ПОЗОРИШТЕ.

(Дима и завидљиви директор.) Тек што је Дима своју драму: „Ба Пате де Мопзогеап“ довршио, рашчује се, да је директор позоришта Атођ!шп тако сретан био, те тај комад за своју позорницу задобио. Разуме се само по себи, да су због тога остали директори томе сретном колези завидили, и један од тих упути се одмах славноме писцу. И не скидајући шешира, уђе тај директор управо у собу, у којој је Дима још радио. — „Као што чујем, драги Дима, ви сте наш комад „Пате де Мопзогеаш“ уступили позоришту: Аттеп, а ја вам за тај комад нудим

"хонорар од 10.000 Франака“. — „Хвала вам ле-

по“ — одговори Дима,-али —“ „А. 15.000 Франака 2“ „Немогуће је!“ — „Дима, реците ми само, како вас је могас тај Апеп тако против мене обрлатити.“ — „Хоћете ли, збиља, то да чујетег“ — „Хоћу!“ — „Добро“, — рећи ће Дима, устајући са столице, — „онда знајте, да он увек шешир скида, када има част, да разговара са Александром Дима-сом“.

Издаје управа срп. нар. позоришта.

па

Штампарија српске књижаре Браће М. Поповића у Новом Саду.