Pozorište

––~оР У НОВОМЕ САДУ У А 31. МАРТА 1899. оу

О АЕ у пе пе +

Ме 27 Тод. Хау. + БРОЈ 3

Пн ељи Кен : ПА АИ а Бени А

УБ УК АН. ~ ме Излави за време бсвљења поворишне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по један пут на|по табака. — Стоји за Нови Сад 40. д на страну 60 новч. месечно. —

„Нова Искра“, илустровани лист, што из- комада француских, оних истих, који су за ово лави у Београду, почела је доносити из пера неколико последњих година чинили најугледПавла Поповића веома занимљив низ чланака нији део нашег позоришног репертоара, и поо српским комадима у кр. српском народном чела је откривати своје позно, али не мање позоришту. Из тих чланака донећемо оно, што јако пријатељство према нашој националној је од значаја за удешавање репертоара, у коме драми. би били народни, комади. Позориште, по природи својој, ради, поред

„Сваки, који са интересом прати живот К. (0. Народног Позоришта, могао је, у последње време, опазити у њему једну промену, која ће, ако се потпуно изведе, бити од великог значаја по ову установу. Од како је Г. Драгомир Јанковић, остављајући бољу каријеру, дошао да, са пуно љубави и разумевања, заузме место и положај драматурга, знатне измене показују се у репертоару позоришном. Српеки комади, којима се до сад мало пажње поклањало, почели су (изнова задобијати своје старо место. Ако се то није довољно видело у давању Максима Црнојевића, Мериме, Смрти Стевана Дечанског, Изсирачице, Добриле ин Миленка, комада, који су и раније, и ако не често, давани, то се могло видети у давању Гордане, Зле жене, и Београда некад исад, (606 бе Србаља, комада, који су тек сад први пут давани и са нарочитом пажњом од стране управе. Овакав избор ерпских комада и у овако кратком року, у8 то и оне вести, које. смо свиу новинама читали, да ће се ускоро давати многи старији комади српеки, као и вести истога рода, које, још званично необјављене, ипак круже по публици, показују да је у позоришном репертоару активно и пажљиво започета велика промена у корист националне драме.

У исто доба, упоредо са том наша дневна и вечерња штазша, која од скора показује неку чудновато нежну бригу према Позоришту, устала је отворено против новијих

променом, и

осталога, на ширењу и упознавању књижевности. Оно што је издавачу књига, то је 1030ришту представа. Позориште је, тако га можемо донекле сматрати, један издавач, који публикује неколико пута: недељно, више него икоји други. Ми му се, дакле, можемо обратити као и сваком другом издавачу, и пре но другом. Па онда, позоришту је најлакше потпомагати књижевност. Док издавач има силних трошкова и не може да растури књигу, 1080риште има трошкове релативно мале и сигурно

је, да ће имати публику. Ако штогод и не достаје спреми једнога дела, публика“ је попустљива: она опрашта незнање улога глумцима као и

штампарске _ погрешке штампару. Најзад, кад је реч о драмекој књижевности, позориште је најпре позвано да је пружа публици. Јер драма није за читање него за гледање. Док је роман потпун чим ве зиташта, драма је непотпуна ако се не представља. Шталшана драма је као роман без неких листова. (вето показује, да ми имамо права обратити се Позоришту кад тражимо помоћ за књижевност. Ми можемо тражити, даи оно одговори потребама наше књижевности и да нам изнесе и стално одржава целину наше драме, њене главније предетавнике, од најранијег до најекоријег.

Могло би нам се рећи, да на то имамо мање права кад је реч о нашем Позоришту. Наше Позориште не може у толикој мери “помагати

књижевност колико ми хоћемо. Оно не може развити српеки репертоар на штету онога, који