"Pravitelstvuющіi sovѣtъ serbskіi" za vremena Kara-Đorđijeva ili Otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti

на =

редом више не знам нанзуст, а и у овоме може бити да сам који стих преметнуо или изоставио, али додао јамачно нијесам ништа.

Југовић је био врло лијеп човјек: у струку висок, а нити је био врло танак ни дебео, масти је био смеђе, имао је повелике лијепе бркове, и у образу био је много налик на лик краља СтеФана Уроша 1. Осим Српскога језика знао је „Латински, Њемачки, Маџарски, Талијански и Француски; Француске је књиге читао највише и сила пута, кад је лијепо вријеме било, ходајући по авлији тако здраво као да се с киме разговара, и по свој прилици је ово чинио, да би му се језик навикао на изговор Францускијех ријечи. Да не речем да се никакав Србин нашега

. времена у науци и у разуму не би могао с њиме

испоредити, али се јамачно може рећи, да је био

' из реда најученијих и најпаметнијих Срба. Осо-

бито је био досјетљив и на подсмијех готов: ја ћу о томе овдје споменути само један примјер. За ново љето 1808. године Доситије напише стихове Рускоме цару ин Родофинику, па на ново љето послије цркве отиде к Родофинику с некијем Петром Томићем, који је имао врло лијеп глас и био добар пјевач, и ступивши на врата Томић стане пјевати и тако отпјева најприје оне цару па онда и оне Родофинику. Томић иза тога дође одмах к Југовићу н каже му то, онда Југовић рекне: „Сад ти реци да је сан ништа! Ја ноћас сним гдје се на сокаку чује прекрасна музика, кад промолим главу кроз пенџер да видим шта је, а то се голог — з човјек натрћио па остраг задио тумбету те свира. То је тај ваш посао. Ваљало би да је те стихове, што су написани цару, предао Родофинику совјет, па би онда Родофиник њих по куриру послао у Русију