Pripovetke / Branislav Nušić

138 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

вам Јона, ако ћете њега, а ево вам и Живка, јер кажу, неки хоће Живка, па свеједно!

— Нећемо Јону!

— Шта Живког!

— Доле с Јоном!

— Какав Живко, нећемо Живка!

Ускомеша се светина и дере се.

Јосиф шумар завукао прсте у косу, тресе главом и цичи: „Председника да бирамо, људи, председника, па да знамо на чему смо!“

= Поп Пера!

— Јосиф шумар!

=— Драгољуб учитељ!

Опет се укрстише гласови и не можеш да знаш шта је.

Најпосле, Јосиф шумар промува се кроз гомилу, истрча пред све ивикну: „Ја сам вам, браћо, председник, па то вам је!“ Почеше сви да дрече, јер управо нико није био начисто којој партији припада Јосиф шумар, али он стаде поносито и готов: да се бије, ако га когод не хтедне за председника. Он ману руком па рече: „Збор је отворен, кога ћемо, браћо, за говедара»“

Јелисија цикну: „Да се разумемо!“

Поп Пера тражи реч.

— Ама не треба ту много да се говори! вели председник.

— Има их који буше — дере се из гомиле Јанаћко кафепџија. — Па шта тог — опет Јосиф председник —

Сваком је слободно бушити, зато је збор. Него дедер да се гласа.

Поп Пера дигао обе руке па тражи реч.

— Не дам реч! — виче одлучно председник. — Ја руководим ствар и знам шта треба чинити.

Неко из гомиле поче да мауче, а Јосиф шумар нато:

— То је преко јего, јеси ли чуо ти, тражи, брате, реч па маучи ако ти се мауче, овако... и ов диже песницу у вис.