Pripovetke / Grigorije Božović

ЊИХОВА МРЖЊА 57

__ Ха!.. јесте ли Турциг.. Јесте ли мужеви .. Јесте ли мушко 2.. Ха, ако смијете!

Брзо се направи полукруг око наљућена риса. Позадина поче да гура прве, али се ови јуначки одупираху, бојећи се да не дођу на домак арнаутској држалици. А Бајрам, мали и онако дежмекаст, са наливеним очима и набреклим жилама, ни мало уплашен, држи дрво за крај и пискавим гласом их изазивље. Тек у неко доба неки његов сусед, Србин из Црколеза, проби се кроз гомилу, окрепи га на арнаутском и пружи му револвер, који је Бајрам оставио у хану.

— Метни то у појас!.. Зар да поганим оружје на ове гушане2 Дрво је доста!.. — рече Бајрам.

Пазарци се згледаше. Не могаху својим ушима да верују. И сасвим се збунише.

— Вељахуле, људи! — узвикну у неко време Ујупага Селмовић. — Оставите га!.. Зар не видите да му је крв ударила на очиг.. Видите ли: то није инсан божји, но осица — хајдмо!

И као да су се осветили већ, свима лакну, па покуњена носа пођоше улицом на две стране, док Бајрам не остаде сасвим слободан као старински победник на попришту. |

— Маните се крмскога џенабета! — старешински настављаше Селмовић путем. — Да нам се Власи смију... Дивљина је оно!.. Арнауштија као Арнауштија. — Хајде, јадан!..

(Срећа што пође у џамију да отклања ићиндију: вера и Бог зло би се провео који чивчија у његовој спољној авлији. Нарочито онај чија је кућа јужно од Брђани ...